ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ	МОЈА КЊИГА

Жудња за лепотом

Само лепоту нудиле су
док су дрхтале, ломне у струку,
травке што своја вита су тела
извиле да погледе твоје привуку.

А твоје око жудело је
да по небеским морима рони.
Занесен, ниси ни могао чути
како се орила по васиони

песма што травке је громогласно
певаху, па се стишаше смерно.
Слепо и глуво остане за нас
све што је лепо неизмерно.

Чекањем лепоте уморене,
земљици тела предале су.
Земља их жудно пригрлила.
Лепоту само имале су.