ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ
МОЈА КЊИГА

RADOVI
Циклус: И небо и земља
Цуклус: Само храбре срећа прати
Дозивали те...
Среда
Циклус: Путеви и људи
Нове песме

Ни снегови, ни шаш

Све то прекрије, ипак, прашина,
и то је тако од давнина:

И златни дворци, и куће од прућа,
и шарене лаже од папира,
и храст столетни покрај реке
у коме птице су гнезда свиле,
и коњи врани у планини,
и усред мора далеке барке,
све је то само одсјај варке
што нам се трајно понекад чини.

Све то прекрије, ипак, прашина,
и све обгрли страсно тишина:

Нечујно тече понорница,
без гласа трепере јабланови,
уморне ћуте казаљке сата,
без струне занеми виолина,
утихне и шкрипа улазних врата…
Само тишине чује се јека
во вјеки вјеков од памтивека.

Све то прекрије, ипак, прашина,
од земног кала до рајских висина:

и незасите и сите свега,
и скромни јелек и одоре царске,
и раскош душе и срца празна,
и адску тмину и сунца зраке.
Све то обгрли, ипак, тишина,
и све је само одсјај варке.

На крају остане само празнина,
једини исход свему чег има,
и усред ње сићушно биће
ког стигне награда или казна...

Све то прекрије, ипак, прашина.
во вјеки вјеков, од давнина.