Све то прекрије, ипак, прашина,

и то је тако од давнина:

И златни дворци, и куће од прућа,

и шарене лаже од папира,

и храст столетни покрај реке

у коме птице су гнезда свиле,

и коњи врани у планини,

и усред мора далеке барке,

све је то само одсјај варке

што нам се трајно понекад чини.

Све то прекрије, ипак, прашина,

и све обгрли страсно тишина:

Нечујно тече понорница,

без гласа трепере јабланови,

уморне ћуте казаљке сата,

без струне занеми виолина,

утихне и шкрипа улазних врата…

Само тишине чује се јека

во вјеки вјеков од памтивека.

Све то прекрије, ипак, прашина,

од земног кала до рајских висина :

и незасите и сите свега,

и раскош душе и срца празна,

и адску тмину и сунца зраке.

Све то обгрли, ипак, тишина,

и све је само одсјај варке.

На крају остане само празнина,

једини исход свему чег има,

и усред ње сићушно биће

ког стигне награда или казна...

Све то прекрије, ипак, прашина.

во вјеки вјеков, од давнина.