…Јер ја те волим обично сасвим

ко што се воли дан који свиће,

и кад се будим и када заспим,

и не знам какво сутра ми биће.

Не чезнем за речима опојним, силним,

оним што вечности и бескрају теже.

Не причам приче са срећним крајем,

нит моји снови од јаве беже.

Ко лептир што не зна да живот његов

кратак је пред временом дугим људским,

и живи од свитања до сутона срећно,

јер ја те волим, уствари, силно,

а наизглед просто, обично сасвим

као што волим дан који свиће

у твоме наручју када заспим.

А када отворим очи снене,

и сан и јава једно ми биће,

јер и нас двоје смо у два тела,

љубави једина, једно биће.