ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ
МОЈА КЊИГА

RADOVI
Циклус: И небо и земља
Цуклус: Само храбре срећа прати
Дозивали те...
Среда
Циклус: Путеви и људи
Нове песме

Играли се коњи врани

Не заборавих неке друмове тела
и свуда по њима уточишта
за руке, огњене вранце, што јуре
од прибежишта до пристаништа.

Коме сте хрлили, о коњи врани?
Ко ли дизгине држа у руци,
кад јуристе, устрептали и насмејани,
ка сваком свратишту ко према луци?

Те привидне луке рудници беху
из којих изнесте полуге златне
којима друмове поплочасте,
онако жудне и податне.

И одјуристе, у галопу,
ка неком новом прибежишту,
а друмови памте сваку стопу
и топот милоште још увек ишту.

На вама тек златна прашина оста,
и због ње некад живот ми цео
изгледа као рудник златан
из којег нико није изнео

ни један једини грам богатства
чија је вредност баснословна...
О, дивни вранци, ваша је снага
- жеља неутажена и изазовна

која вас води увек напред,
у нека нова пристаништа,
док ваши трагови друмовима
остају једина уточишта.

Сред старог друма још се злате
трагови што виде се из даљине.
...Опет се играсте, коњи врани!
...На друму трагови златне прашине.