ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ
МОЈА КЊИГА

RADOVI
Циклус: И небо и земља
Цуклус: Само храбре срећа прати
Дозивали те...
Среда
Циклус: Путеви и људи
Нове песме

Ombellico del mondo

Ако кренеш на пут ка себи,
крени од Фиренце,
где је све и почело.

Слободно прескочи праисторију,
почетак нове ере
и мрачни средњи век...
Или, још боље,
од свих њих узми највредније:
примарни крик од првог,
зору надања од другог
и слово од трећег доба.
А онда уђи на широм отворена врата
хуманизма и ренесансе
и препороди срце и ум.

Нека ти очи буду пуне Дуома,
свежине Ботичелијевог пролећа,
недохватне камене белине Микеланђеловог Давида
и раскошног сјаја Медичијевих дворана.

И нека твој дух,
као и око и срце,
буде гладан лепоте.
Carpe diem!

Онда се запути ка Тргу чуда.

У жељи да те се нагледа тако усправне,
упињаће се Криви торањ из петних жила
да исправи своју криву кичму,
а ти ћеш, ма где била,
увек и свуда носити са собом
сећање на заносну вртоглавицу
коју си осетила пењући се ка врху.
И пожелећеш да следећи пут ипак стигнеш горе
јер била си надохват неба,
скоро да си га пољубила својим уснама
жедним блаженства.

Издалека те је посматрао Арно,
нетремице,
и звао те је да урониш
у зеленило његовог ока
и мир његовог корита,
или да га бар посматраш са Ponte vecchi-a.

Желела си да се ваљаш
по зеленом Пољу чуда,
и да опет, и у подножју Кривог торња,
осетиш ону чудесну вртоглавицу.
O, Galileo, eppur si muove,
и сви путеви воде у Рим!

Вечни град те је дочекао са осмехом,
скамењеним и изглачаним,
на мермерним уснама.
Неки нови центуриони и цезари,
раскошно обучени,
у скерлетним одорама,
наплаћивали су и то што си хтела
да их овековечиш својим фото апаратом,
онако отужно кратковеке.
(Енејини, Трајанови и Хадријанови потомци
не могу се задовољити ни вечношћу
уколико најпре не зачују звецкање талира!)
O, tempora, o mores!

Колико сјаја
на тим прашњавим путевима
и колико прашине
на привидном сјају потомака!
Зар historia magistra vitae non est?

Колосеум обљубљиваше бусење траве
кад, изненада, угледах две маце
које се плашљиво провлачише кроз решетке
некадашњих кавеза,
у потрази за храном...
Нигде ни гладијатора ни лавова...
Само утрнули сјај,
само гладни лепоте, обесни и узалудни,
они којима никад није довољно
хлеба и игара.

Лавове видех тек у Венецији!
Pax tibi, Marci, evangelista meus!
Гондоле, као војници постројени пред параду,
стрпљиво чекаше романтике и богаташе,
а Santa Maria della salute

достојанствено поздрављаше оне
који су прежалили словенских шума борове
тек кад су је угледали
и уздахнули,
не знајући да ли је то уздах олакшања
или дубоке туге.
Не купих на Тргу светог Марка гушчије перо
које би описало раскош и сјај млетачки.
Понех га само у оку и срцу.

Ко једном крене на пут,
једном се мора вратити
тамо где припада,
у уточиште,
у белину.

Аве, Бели граде,
мој ombellico del mondo!
I viaggiatori ti salutano!
Враћам ти се
јер вечност припада вечнима,
а ја, овако кратковека, теби,
жељна твоје белине
и твоје нежности!

Дунав и Сава стапају се у једно
и певају ми успаванку.
Победник, са соколом у руци
и поносом у срцу,
и онако је знао да ћу се вратити
јер сви му се једном вратимо,
иако никад не заборављамо туђе гласове
који су нас заводили,
али којима смо одолели
На путу до победе.
Победнику је име – Живот!
Препуштам се његовом чврстом загрљају...

(Мај, после Ускрса, лета господњег 2005.)