Заустављам руку на твом рамену

и осећам под прстима

снагу и младост.

Под кожом ти тутњи и риче

хиљаду лавова младих

што славе живот и борбу.

И док,

тако златоуст,

мирно изговараш речи

којима освајаш простор

и бришеш време,

знам да

испод црног памука

под мојим прстима

стампедо бизона трчи

и чопор вукова завија.

Моја рука мирује

на твом рамену,

као камен,

а у јагодицама прстију

лавице се притајиле

и газеле хитре стале.

Вучице се само облизују.

Никад ближи

у веку.

Трен скупљи вијека…

Кад склоним руку са твог рамена,

личићу на обичну пролазницу,

а бићу

гладна вучица,

поносита лавица

и газела заустављена у трку,

иако само трен пре тога

бејах сита, снажна и млада

јер осећах мирисе степе

и слушах рику лавова.

Више не чујем твој глас.

Са привидне удаљености видим

једино твој осмех

који пева своју нему песму.

Свеједно,

златоуст си и кад ћутиш.

Кад склоним руку,

опет ћу бити само жена

која те воли

издалека,

из себе.

Подижем руку са твог рамена

јер истиче време

у коме сам тај додир

могла да назовем случајним

или спонтаним…

И знам,

моја ће рука

заувек

остати прикована

за то раме

као Прометеј

за кавкаску стену.