ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ
МОЈА КЊИГА

RADOVI
Циклус: И небо и земља
Цуклус: Само храбре срећа прати
Дозивали те...
Среда
Циклус: Путеви и људи
Нове песме

Замисли да сам умрла

Замисли да сам умрла,
а онда се запитај да ли си жив.

Ослушкуј и посматрај:

птице и даље цвркућу,
река и даље блиста,
шума и даље пева,
бескрајни плави круг
скрива у својој утроби звезду.
Људи се и даље рађају и умиру,
а ти се и даље питаш ко си,
шта тражиш
и шта налазиш.
И даље се вртиш у круг.
и нико те више не подсећа да је то круг.
и нико ти више не прећуткује оно што те боли,
и нико ти више не говори да може без тебе,
али да је живот са тобом стварнији, вреднији, дражи.
Да си ме икад питао у чему је смисао
једне овакве љубави,
објаснила бих ти:

Кад би се појавило Провиђење с неба
и упитало ме с ким бих желела да проведем остатак живота,
без двоумљења бих
изрекла твоје име.
Има ли веће радости од тога
да схватимо да од свих људи на свету
желимо једну једину особу?
Знати у сваком тренутку шта желимо –
осећај је незаменљив,
чак и кад онај кога желимо не зна да је жељен.

Благословен нека је онај тренутак
у коме спознах да си ти онај кога желим,
у коме открих себе у теби,
у коме схватих да си мој живот!

Шта мари што не знаш ко сам ја заиста?
Човек и онако о другом човеку ништа не може знати,
осим – да смо у овој Долини плача
на самоћу осуђени,
све док не откријемо у другоме себе
и другога у себи.
Тада почињемо стварно да живимо
и да се радујемо.

Шта мари што ми ниси видео сва лица?
Ја сам она коју познајеш
иако ти нисам рекла ни реч о себи,
ја сам она која те воли,
иако јој никад ниси говорио о љубави.
Ја сам она у којој истински живиш.

Замисли да сам умрла,
а онда се запитај да ли си жив.