Дође ми туга ко незвани гост

(та никад није спремна за пост!)-

увек се слади самоћом мојом,

боји је сивом ил` црном бојом.

Самоћа моја је посластица

предрага, врхунска за моју тугу.

Некад јој подвалим кад је обгрлим

страсно ил` нежно ко верну другу.

И часи тада безбрижно теку

док ми се смејемо као деца,

а `место мене и мога срца -

тад туга гласно плаче ил` јеца.

А кад ми туга ко незвани гост

сруши и последњи изграђен мост

ка другом срцу ил` другој звезди,

ти се у моје срце угнезди,

и буди драги, предраги гост

што никад није спреман за пост,

и што се слади присуством мојим

док га ја дугиним бојама бојим.