С (- унц) - у

Ако ти кажем да си моје сунце, насмејаћеш се, али ћеш осетити топлину око срца.

Треба ли ти јачи доказ да си сунце, и треба ли ти јачи доказ да си моје, ако ти та топлина обухвати цело тело, онако као што то чини непрестано са мном?

Или сунце, можда, није у стању да осети колико је топло и колико је сјајно?

Ако ти кажем да се твој осмех несташно игра по мојим уснама, као сунчев зрак, да ме додирује једва приметно, тако да се све време питам да ли је твој или мој, да ли је ту или није, а опет осећам његово присуство, интензивно, немирно и необуздано, хоћеш ли се одједном уозбиљити и ставити ми до знања да то нема никакве везе са мном, да су осмех и зрак ту, пре свега, због тога што постоје сами по себи, и да је њихово постојање независно од моје воље?

Хоћеш ли својом озбиљношћу покушати да зауставиш ту безбрижну, необуздану игру светлости и топлоте да би ми показао да је игра лепа и док траје, и

Кад се заустави у времену и простору?

Ако ти кажем да си моја љубав, помислићеш да сам луда.

Хоћеш ли се опет насмејати? Хоћеш ли ме заволети тако луду и жељну твојих осмеха и твога присуства, мене, незаситу тебе?

О, нека се проспе по мени милост твоје светлости и топлине, и нека тај чудесни плес траје док се сунце не истопи и док се топлота не заледи!