ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ	МОЈА КЊИГА

За сва неба и за Зо

Земља мој дом је. Она ме мами,
а теби небо судбина је.
Срце што пламти кад те се сетим
сигуран знак је да љубав траје.

Урања поглед у густи облак,
ал` никад небо не надјача.
Непокор плаветни ме подсети увек
да свет је само Долина плача,

а ја тек створ ил` биће једно
које је крхко колико јако.
Земља ми измиче кад милујем нежно
погледом небо, као шаком.

Мени је суђено да на небо
тек болни поглед усмерим жудно,
тек да бих схватила да снове немам
јер једно око ми вечито будно.

А ти још сањаш… Твој живот сан је…
И смрт ће бити тек сан што траје.
Небо твој дом је, оно те мами,
а мени земља судбина је.