ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ	МОЈА КЊИГА

Ти си ми…

Ти си ми јутро: свићеш у мени,
са новом зором свакога дана.
Кад зора сване, њен ми је додир
нежан ко додир твојих усана.

А кад у подне упече звезда
и ватру проспе на земне врхунце,
тај жар у мом се срцу распламса,
и једно схватим: ти моје си сунце.

И већ се поноћ полако ближи,
тама се увлачи у моје поре...
Ја склапам очи и свитање слутим
још једне нове, прекрасне зоре.

A ти тад сањиво отвараш очи,
и ниси свестан да свим својим бићем
чезнем да и ја једнога дана
у теби спавам, будим се, свићем.

И моје срце - калеидоскоп
изнова ствара сву ту лепоту…
Ти јутро си, подне, вече и поноћ,
једина извесност у мом животу.

И цео свет, та шарена лажа,
само је одсјај лепоте твоје.
Ти си ми јутро, подне и вече,
Љубави моја, и све моје.