ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ
МОЈА КЊИГА

RADOVI
Циклус: И небо и земља
Цуклус: Само храбре срећа прати
Дозивали те...
Среда
Циклус: Путеви и људи
Нове песме

Дан кад сам те угледала

Сунце се крило иза облака,
ваздух је мирисао на лед,
а људи су уједали.
Пси луталице су тражили уточиште
у људским неисквареним срцима,
а ја сам, обамрла,
као после тешке болести,
изашла на снег
и пошла у сусрет Случају.

Мамило ме је зеленило
коме снег није дозвољавао да се покаже,
мамило ме је сунце
које се устручавало да сија,
и једно срце
које није желело да призна љубав.

А онда сам те угледала.

Осмехнуо си ми се,
а стреле твојих погледа прошле су
кроз ушице девет секира мога опреза.
Радост је, необуздана, заиграла на мојим уснама
и сјај се притајио у угловима очију
имитирајући ондашње сунце.

Посматрала сам те још мало,
а онда сам изашла
из простора, из времена, из себе
на ваздух који је одједном замирисао на пролеће,
на сунце које је пружало своје нежне руке ка мени,
међу људе који су изводили своје псе у шетњу,
тражећи уточиште у нечијим очима.

Разносила сам твоје осмехе
по шинама, по улицама,
по брдима и низбрдицама Белог града.
Шапутала је о њима сањива Ада,
и тајну мог заноса предала Сави,
а Сава, та брбљивица незаустављива
колико сутра ће је олако шапнути
својој радозналој љубави,
свом вечном љубавнику, Дунаву.
(Већ чујем њихово чаврљање.)

Снег, лед, други људи и пси
нису ни знали
да је дошло пролеће,
а ни ти ниси знао
колико сам те само волела
тога дана,
када си се само насмејао
и својим осмехом постидео сунце,
тога дана,
када си само проговорио
и својим гласом постидео птице.

Увече, на заласку,
сунце је сијало
као грумен ужареног злата у ноћи.
Моје озеленеле очи више нису могле да гледају
у то сунце -
сунце љубави.

Моје незајажљиве уши више нису уживале
у птичјем цвркуту,
након откривања чудесне и опојне музике
твога гласа.