Можда заиста није постојало

ни време

ни место

у коме смо се могли волети.

Ипак,

понекад ћу потражити

твоје очи,

негде у тами,

да пронађем у њима

исту ону бојажљивост

коју тако добро познајем.

Припадаш њој,

и припашћу другоме.

Ко зна хоћу ли

икада

поново

пожелети

да те волим?!?

Једино ће ми бити жао

што ће Париз ипак бити Париз

и без нас,

што се никада нећемо заједно попети

на Tour Aiffel,

и што ће човечанство

вечито остати сиромашније

за моје јавно признање

да је твој осмех

непорециво

и тајновитије савршенство

од осмеха

Леонардове

Мона Лизе.