ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ
МОЈА КЊИГА

RADOVI
Циклус: И небо и земља
Цуклус: Само храбре срећа прати
Дозивали те...
Среда
Циклус: Путеви и људи
Нове песме

Ликови из романа

Да, јесам!… Ја сам то била
што потајно и безмерно је волела Вас!
И шта још хоћете? Зар пожутела писма
не сведоче довољно у овај час?

Ви сад схватисте, кад залуд све је:
ми смо се могли волети страсно
да онда сам дошла, стала пред Вас,
и тад Вам рекла, јасно и гласно:

«Да, јесам!… Ја сам то била, и бићу
та што на Вас мисли често,
само Вас тражи, увек и свуда;
та што не бира време ни место

пред Вас да баца зрневље жеља,
у нади да Ваше очи га виде,
у нади да ћете баш Ви поћи
тим путем којим се ретко иде.»

Зар љубав искрену на сва звона?
Та ко још ради такве ствари?!?
Само су скрушене слуге љубави
свога живота господари.

Једино они знају куд води
сваки путељак и сваки друм.
Коме је срце водич кроз живот,
веран му сапутник буде и ум.

А Ви сте нехајно махнули руком
и нисте хтели у неизвесно
да пружите корак ил` жељу барем…
И сад се чудите, ето, где смо

доспели после свих путева
на којима смо се могли срести,
да сте тад знали да сам ја била
та што Вас љубљаше… Ал` ове вести

тако су јадне, невеселе… Шта да Вам кажем,
витеже позни?… Више не боле ни успомене.
Кад љубљах и видех само Вас свуда,
Ви тада нигде не видесте мене.

…А бејах свуда: ваздух и вода,
ветар и сунце, дрво и трава…
Да нисте нехајно махнули руком,
најлепши сан би постао јава.

Нит` сам ја Ваша, нит` сте Ви моји,
сад, кад открисмо ту тајну стару.
Осмехом благим одајмо пошту
још једном тужном љубавном пару

што никад није спојио руке, нит усне
у зору или смирај дана.
…А јесмо, ми смо то могли бити –
ликови срећни из романа.

12/13. 06. 2005.