Беше ми близу, на дохват прста,

ал` ја не пружих ка теби руке.

Знам, ко се боји - тај не постоји,

не стигне никад до жељене луке.

Ни Храброст није увек храбра,

јер некад и њу савлада туга

А срећа прати једино храбре

Којима лудост је верна друга.

једном ми рече, а ја те не питах

да л` ти постојиш ил` те ја створих

кад љубав у очима својим прочитах.

Давно то беше… И сад ко тада

само из прикрајка посматрам луку.

Кад ми је судбина пружила прст,

што јој не узех целу руку?