Као да нисмо од нити сагласја

ћилим лепоте ткале,

као да нисмо имале исте,

достижне идеале,

као да нисам ти,

као да ниси ми

одраз у огледалу,

срце у срцу

била...

Не заборављам,

али све остављам,

моја мила:

некоме другом

да дане дугом

некоме другом

ко неће тугом

некоме другом

ко ће ти певати

ма где да си

о сунцу, нежности и пролећу

док стопа ти урања у снежни смет,

о небу, слободи и победама,

док ти се спремаш за нови лет,

о вечној љубави коју светкујеш

јер ово овде није твој свет...

А ја ти кажем:

И ја ти кажем:

Ми све то нађосмо

и остависмо

као да никада ништа нисмо

о себи и другима заиста знале,

верујућ` да ни због ког више на свету

не бисмо горко заплакале,

као да нисам ти,

као да ниси ми

срце у срцу

била.

Не заборависмо

(од свега што имасмо)

једино тугу, мила.

Казаљке на сату нису стале,

ни усне нису задрхтале

у данима дугим, сивим.

Једино речи су отежале

и, бремените, прећутале:

као да ниси ми,

као да нисам ти

ко сестра рођена била...

Не заборављам:

човек је увек тужно сам,

моја мила...