ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ
МОЈА КЊИГА

RADOVI
Циклус: И небо и земља
Цуклус: Само храбре срећа прати
Дозивали те...
Среда
Циклус: Путеви и људи
Нове песме

Опело једном пријатељству

Као да нисмо од нити сагласја
ћилим лепоте ткале,
као да нисмо имале исте,
достижне идеале,
као да нисам ти,
као да ниси ми
одраз у огледалу,
срце у срцу
била...
Не заборављам,
али све остављам,
моја мила:
некоме другом
да дане дугом
шарном ти краси;
некоме другом
ко неће тугом
да радости гаси;
некоме другом
ко ће ти певати
ма где да си

о сунцу, нежности и пролећу
док стопа ти урања у снежни смет,
о небу, слободи и победама,
док ти се спремаш за нови лет,
о вечној љубави коју светкујеш
јер ово овде није твој свет...

А ја ти кажем:

Тај други свет је
тек шарена лажа која те мами;

И ја ти кажем:

Сви дођу и оду,
на крају останемо тужно сами.

И ја ти кажем:

Тешко је наћи
у пустињи воду,
у другом себе,
светлост у тами...

Ми све то нађосмо
и остависмо
као да никада ништа нисмо
о себи и другима заиста знале,
верујућ` да ни због ког више на свету
не бисмо горко заплакале,
као да нисам ти,
као да ниси ми
одраз у огледалу,
срце у срцу
била.
Не заборависмо
(од свега што имасмо)
једино тугу, мила.

Казаљке на сату нису стале,
ни усне нису задрхтале
у данима дугим, сивим.
Једино речи су отежале
и, бремените, прећутале:
Нема нас, а ипак живим
као да ниси ми,
као да нисам ти
ко сестра рођена била...

Не заборављам:
човек је увек тужно сам,
моја мила...