Младости моја дивна, што прође

крај мене својим неспретним ходом,

памтим те по нашем сну о срећи

протканој љубављу и слободом.

Беше ми лепа, а недостижна

јер усред снова открих истину -

док тражих срећу у другом бићу,

изгубих себе… И срећа мину…

Бејах већ стара усред младости

не знајућ` да срећа у мени беше.

Прекрих је стрепњом, очајем, тамом,

не видех сунца што ми се смеше.

Сад старост свуд је, јер минуше страсти,

живот ми и последњи осмех краде:

седе ми мисли, седе ми жеље,

седа ми воља, стрепње и наде.

Једино једна неоседела,

та једна влас што лице ми краси:

љубав ка Теби Никад Љубљеном,

споменик младости сред седих власи.

Оду радости она ми пева

кад склопим очи пред сан, смерно,

и осетим: звуци, ко руке драге,

милују душу одано, верно.