Све и да ме никад не погледаш,

заслепљујућа светлост твојих очију

једина биће коју видим.

Радост коју у мени будиш,

све и да ти нисам драга,

једина остаће за којом чезнем.

Ђердан твог осмеха,

све и да се у парампарчад разбије,

једини је који бих баснословно платила

и којим бих овенчала све своје дане.

Амбис у који незаустављиво тонем,

све и да могу,

једини је који не бих никад напустила.

На крају крајева,

све и да се помирим с тим да те немам,

зар је то важно?

Кажу: имамо само оно што смо другима дали.

Ја сам теби дала – себе,

све и да ме никад не погледаш.