SRBIJA
(sonetni venac)

I

Pesma se nova preko brda valja,
pobeda tvojih sve se jače ori,
u vatri mržnje dok ti obraz gori,
u srcu našem nisi ništa dalja.

Presveto ime još nam ponos budi,
mirisno cveće tvoje grudi kiti,
tek moja duša, ustreptalom niti,
Srbijo mila, sad ti pesmu gudi.

A nova zora sa Dunava rudi,
O, blagi Bože, milost neba svuci,
lepoti njenoj nek' se svako čudi.

Urlike zverske što u silnoj buci
nastahu, pesmom nadjačaće ljudi,
Srbijom njeni odjekuju zvuci.

II

Srbijom njeni odjekuju zvuci,
u tebi nisam, ali silno patim
i sanjam dane kad ću da se vratim,
predivan božur noseći u ruci.

Tek setnom pesmom, kratiš svoje dane,
tuđine mrske i glasova zlobe,
tužno li cviliš u tudini, robe;
dok čekaš tuđe sunce da ti svane.

Sad Ðurdevdan je i Srbija slavi,
tu gde se nekad skupljaše hajduci,
isplešću venac ponositoj glavi,

svu tvoju silu upamtiše turci.
Dah tog herojstva nek' se opet javi,
dok grudi tvoje razdiraše vuci.

III

Dok grudi tvoje razdiraše vuci,
čekaše taj tren dok u sanak toneš,
jer nehte nikad s puta da se skloneš,
dušmanu kletom ni u silnoj muci.

Zle neke sile, sinovi su tmine,
dođoše opet nebo da nam mrče,
al' opet puška iz potaje puče
i krvca lije sunce da ti sine.

Proklet je onaj ko izdajstvu služi,
dok urlik ječi iz dušmanskih ralja,
nečasnog cilja poput zveri kruži,

opet se nebo nad Srbijom malja.
Poganom nogom krvnik zemlju ruži,
a njihov sluga časno ime kalja.

IV

A njihov sluga časno ime kalja,
al' deca tvoja do zadnjeg te brane,
svako je čedo zelen list sa grane,
milošću tvojom sunce se pomalja.

Njegovi zraci našu veru hrane,
a gorske vile vode nas u noći,
stazama nade, gde nam valja poći,
vidaju naše nezarasle rane.

I neće dati tama da nas sputa.
Ne pognu glavu, jer se drsko breca,
pa u tuđinu čedo kad zaluta,

tebi se vrati jer mu duša jeca
i mada sad svetom su razasuta,
ne tuguj majko, još su tvoja deca.

V

Ne tuguj majko još su tvoja deca,
za tebe spremna i glavu da gube,
ponizno stoje pa ti skute ljube
i lice tvoje čisto poput sveca.

Ne tuguj majko još su tvoje zore,
rumene poput ove naše krvi,
što ću je dati za te mati prvi,
sa braćom svojom što se časno bore.

Dvoglavog orla dušmani se plaše
kroz vene njine sad krvca već trne,
pod grb taj časni svi k'o jedan staše,

pod večnim sjajem one zlatne krune,
za koju preci moji život daše,
zapeti poput one divne strune.

VI

Zapeti poput one divne strune,
čekaju dane kad će oganj pući
i da se vrate onoj staroj kući,
gde baka plete čarape od vune.

A draga sama, zima duga hladna;
znam da me čeka, ali mene nema,
suzom u oku deci ručak sprema,
a ona plaču, bosa su i gladna.

Zakletvo moja pred decom i Bogom,
znaš da će vetar s planine da dune,
krvnike silne što kročiše nogom,

tiho i podlo i iz noći crne,
sinovi tvoji pobediće slogom,
neka je proklet ko ti ime kune.

VII

Neka je proklet ko ti ime kune,
jer gladna usta ti mu hlebom hraniš,
grudima svojim letinu mu braniš,
neka mu sada propada i trune.

Ne mari zemljo, đavolove sluge,
ne mogu majci pogledat' u oči,
nit' mogu više pored crkve proći,
ne mogu volet' ni sebe, ni druge.

Eno ih majko u panici beže,
plašljivog srca poput šumskog zeca,
sad kad je tebi sve teže i teže,

kad krvnik mrski vec oružjem zveca,
iz tuđe zemlje poput pasa reže,
nek' glavu sagne kome ruka kleca.

VIII

Nek' glavu sagne kome ruka kleca,
i pedalj zemlje ko dušmanu preda,
nit snage ima u oči da gleda,
kukavno srce od straha mu štreca.

Al' još je rano da te oplakuju,
jer jos si živa i ko feniks ptica,
ustaćeš majko, nek' vide i čuju,
nestaće zlobnik i taj izdajica.

Kad gnevna zbaciš okov što već hrda,
kad deca tvoja rasuta se sjate,
shvatiće zlobnik da si voćka tvrda,

da nema blaga, cene da te plate,
da nikad majko nećeš biti tuda,
a nebom plavim ptice već se jate.

IX

A nebom plavim ptice već se jate,
i krv se ledi dušmanima drskim,
dok ovaj satić u grudima Srpskim,
zlobniku zadnje otkucava sate.

Ponosu slavni svakoga ponosa,
sudbino naša u svakome času,
treptaju tihi u našemu glasu
i iskro svetla nevinog prkosa.

Ozari svoje lice neveselo,
nestaće ova zloba što te jedi,
podigni opet svoje vedro čelo,

ka novoj, slavnoj i zlatnoj pobedi,
krenuće opet sinovi ti smelo,
stazama svojim hrabro nas povedi.

X

Stazama svojim hrabro nas povedi,
svu svoju decu i svakoga brata,
slobode nove da prođemo vrata,
svako će čedo tvoje da te sledi.

Venac ti mrsim lovora i cveća,
snagom ga svoje čiste vere pletem,
petnaest puta magistrale sretem
a svakim stihom, veća si i veća.

Poslednja svaka onu prvu stiže,
iz novog stiha moja ljubav za te,
soneta venac k'o bisere niže,

prepliće, grli; o, da li znate,
da svakom rimom sve smo tebi bliže,
svi tvoji ptici hrle da se vrate.

XI

Svi tvoji ptići hrle da se vrate,
jer silna ljubav sa tobom nas spaja,
bez tebe majko nema nama raja,
kad setnih misli pomislimo na te.

Jer čemu čovek može da se nada,
sem zemlji svojoj u kojoj je rođen,
da joj se vrati osećajam vođen,
topline silne što u nedra pada.

Na zidu sveta ikona mi stoji,
sad u nju gledam pa se duša ledi,
ko li to sudbu našu kletu kroji,

sinu i ocu, ista je ko dedi,
al' kako vreme godine nam broji,
ljubav nam naša ka tebi ne bledi.

XII

Ljubav nam naša ka tebi ne bledi,
a gledam dedu dok na svojoj grudi,
promuklim glasom "ove nove" kudi,
dok duvan pali i pred kućom sedi.

Pa reče: sine, gledaj ova brda,
zelena polja, uzburkane reke,
opet će doci mračne horde neke,
pustoš i suze ostaviće svuda.

Al' nedaj sine, naše vinograde,
plodove divne zlobnici da mlate
i da se više našom mukom slade

i ne daj nikad da nam deca pate.
Jer blago ovo, sam nam višnji dade,
neka se zore nad Srbijom zlate.

XIII

Neka se zore nad Srbijom zlate,
svaka je nova lepša nego prošla
i opet pesmom grlica je došla,
dok nebo kapljom baca rosu na te.

Pa uspavana Srbija se prenu,
i u toj rosi čarne oči mije,
s izvora nade bistru vodu pije,
dok vetrić mrsi zlatnu kosu njenu.

Pa još mi dira dušu opijenu,
s latice ruže biser dok se cedi,
sve mrske misli nestaše u trenu,

ganutu dušu lepotom mi medi
i ja poći gde mi otac krenu,
Srbija više od života vredi.

XIV

Srbija više od života vredi.
Upamti sine, jer je jedna pamet,
pa neka ti je zemlja u amanet,
još jednom reče stari deda sedi.

Jer, evo sine danas teško stojim,
uskoro zemlja primiče me sebi,
pa ovo blago sad ostavljam tebi,
čuvaj je sine unucima svojim.

Za večnu slavu stihovi se roje,
tek jedna želja u srcu se javlja,
da deca naša sniju snove svoje,

slobodu zlatnu, krst časni i kralja.
A nedam nikom' ono što je moje,
pesma se nova preko brda valja.

Magistrale

Pesma se nova preko brda valja,
Srbijom njeni odjekuju zvuci,
dok grudi tvoje razdiraše vuci,
a njihov sluga časno ime kalja.

Ne tuguj majko, još su tvoja deca,
Zapeti poput one divne strune,
neka je proklet ko ti ime kune,
nek' glavu sagne kome ruka kleca.

A nebom plavim, ptice već se jate,
stazama svojim hrabro nas povedi,
svi tvoji ptići hrle da se vrate

ljubav nam naša ka tebi ne bledi,
neka se zore nad Srbijom zlate,
Srbija više od života vredi!