SAN I JAVA

Još mi kroz ambis života moga
imena divnog odzvanja jek,
od vraga dal je? ili od Boga?
ali mi mučno dolazi tek.

Traganje moje nikud ne vodi,
samo mi nade probudi žar,
svaki mi korak ka tebi vodi,
eh, da te nikad ne sretoh bar...

Poraza bolnih očaj se vrati,
brodova silnih krvnik je hrid,
tako me tuga kroz život prati,
ime je tvoje kineski zid.

A kad mi vetar nanese pute
ka Bosni divnoj i Savi toj,
u glavi misli sliju se u te
pa se k'o Sava mute u njoj.

Ne haje ona protiče bučno,
tužnog mi oka prezire gled,
pa mi je u nju gledati mučno,
hladna ko duša, hladna ko led.

A kad mi snovi dodu nezvani,
tamna mi tebe ponudi noć,
o, zoro sveta brzo mi svani,
ne mogu više, u greh cu poć'.

Kosa joj zlatna vetrom leprša
pa mi kroz vene proključa krv,
možda to višnji veru mi kuša?
večne se sumnje probudi crv.

Anđeli tebe odnose nagu
od želje moje, pogleda mog,
za grudi tvoje i dušu vragu,
kad mi već nije pomog'o Bog!

A onda jecaj grozan me prenu,
u čas se divan rasplinu san,
život bi dao za sreću njenu,
zadnju kap krvi i zadnji dan...

Ali mi nije ni sada jasno,
gde mi te vatre nestade sjaj,
shvatio kad sam bilo je kasno,
već mi se kraju primak'o raj...