1.

Ne lažem tebe jer želim da lažem,
nit' su moje misli umivene zlom,
već lažem sebe, jer neću da kažem
da još mi srce vene za njom.

Ni tvoje usne od najslađeg meda,
nit' pogled željan, bezgrešan i mio
ne tope ovu santu večnog leda,
i ne vraćaju ono što sam bio.

Zar sa mnom svoje puteve gledaš,
oprosti, ali znam da ne želiš
i meni takvom večno da se predaš
beznađe moje sa mnom da deliš?

Ne traži tračak nade da ti plamti
u srcu koje više nije čisto
i koje samo jednu vatru pamti
i nikad više neće biti isto.

Ne želim da me upamtiš po lošem,
da kuneš svaki svoj trenutak sreće,
jer ja sam burnim vetrovima nošen
i ljubav tvoja ganuti me neće.

2.

Kad su noćas senke zamrle u tami,
i dok su mi snene sklapale se oči,
pod prozorom mojim, ispod plašta noći
glas mek poput svile, za sobom me mami.

K'o najlepša pesma, k'o da vile zbore,
nestade u noći, k'o da bio nije,
zaleden od straha, srce jače bije,
u daljini tamo k'o da vatre gore.

Pomislih u sebi, možda snovi moji,
za sobom me vode u daljine klete,
u trenutku sretan kao malo dete,
a u drugom očaj, grč na licu kroji.

Nad promrzlim gradom krvav mesec sija,
kao da se smeši u lice mi pravo,
ma neka se smeši, nek' ga nosi đavo,
kada gore budem smešiću se i ja.

Ni sam sada ne znam, da li pesmu pišem,
ili san je ovo, iz kog' se ne budim
ili možda samo počinjem da ludim,
il' sam možda mrtav, iako još dišem?

Ma neka sam mrtav, nek' me više nema,
ionako nikad ni bilo me nije,
u daljini grmi, hladan vetar bije,
iznad moga groba oluja se sprema.

Još mi jednom duša hoće da ustane,
stihovima setnim da ukrasi noći,
stihovima tužnim da ovlaži oči,
nazad da se vrati, pre nego što svane.

Kad su noćas senke zamrle u tami
i dok su mi snene sklapale se oči
mislio sam da ćeš sa sumrakom doći,
da me budiš draga, da budemo sami...

3.

Ne postoji bašta gde još nisam bio
da neubran cvetak pronađem za tebe,
nit' postoje noći da te nisam snio,
kad nemirno srce u treptaju zebe.

Ne postoji cvetak ni iz rajske bašte,
što miriše kao zlatne kose tvoje,
dok na vetru lete, k'o vile iz mašte,
plod si mojih snove, grešne želje moje.

Ne postoje kose, meke poput svile
k'o latice ruže jutros procvetale,
nit postoje oči sanjive i mile,
što su nekad meni u sutonu sjale.

Ne postoji ruža na ovome svetu
rumenija da je od usana vrelih,
dok se moje misli u nemiru pletu
sve si za čim patih i što ikad želih.

Al' postoji pesma u kojoj si moja,
u kojoj te zlatom moja duša kiti,
u kojoj je srećo sva toplina tvoja,
gde od zlobnih ljudi dao sam te skriti.

4.

Već je kasno i kosa mi sedi
zaboravu duša poći mora
kad na tebe sećanje mi bledi
ruka drhti, čelo mi se bora.

Odzvonila sva svitanja moja,
proleteo život u mladosti,
majskoj zori ponestalo boja,
u buđenju nestalo radosti.

Povile se vitog bora grane,
ni Bogu se odavno ne molim,
ceo život u dva stiha stane
zbogom Sano, još uvek te volim!

5.

Sve je to u mojoj glavi,
svi osmesi i sve tuge
bose nogice u travi,
svelo cveće pored pruge.

Uspomene zamagljene,
san ljubavi izgubljene,
kraj priče nedovršene
u plamenu oči njene.

Nek' ne drhti srce moje,
neka cveta zumbul plavi,
ne postoje usne tvoje,
sve je to u mojoj glavi.

6.

Od ljudi prezren, kažnjen od Boga
neka mi sude za grehe nove
dajem vam blago, krv tela svoga,
al' nedam ponos i nedam snove.

Neka me vode tragom samoće
kosti mi slome, ukradu sutra,
tebi još srce kuca i hoće
za tebe molim svakoga jutra.

Ne tražim sebi sreće ni grama,
nit' želim za se tog sunca sjaj,
tebi je želim to znaš i sama,
uzmi mi Bože i njoj joj daj.

Kad sve mi uzmu ostaće pesme
sećanja davna predivna moja,
biserna niska što stati ne sme,
nema im kraja i nema broja.

Dok god me ima i dok god dišem
dok mi u glavi još zvuči "Sana"
pesme ću srećo da ti pišem
po jednu Sano, svakoga dana!

7.

Dodira tvoga svakog se setim,
pogleda milog ispod tog oka,
otkad sam pao više ne letim,
rana k'o ambis bolna, duboka.

Sa drugim tražiš nadu i sreću,
suze su bola usahle tvoje,
a ja ne mogu Sano i neću,
moje još peku, život mi kroje.

Probao jesam s usana slade,
rumenih kao pupoljak ruže,
al' tvoje pamtim, te mi se gade,
po njoj mi ruke nevoljno kruže.

Sa njom se jutrom budim bez snova,
sa njom se sudbini svojoj svetim,
gradim još jednu kuću bez krova,
dodira tvoga svakog se setim...

8.

(nastala kao odgovor poruci:)

Zaboravi prste njene,
Toplu kožu, usne, strasti,
Ljubav jedne prošle žene
Tek će novu ljubav krasti.

Život teče (bez milosti):
Nekog satre, nekog spasi,
Nekom sudi, nekom prosti,
Nekom ne da da se skrasi.

No tko oči otkrit može
Svijat on će nove ruke,
Ćutit dodir tople kože
Nove žene. Gle poruke.

8.

Zaboravit sve se može,
brata, sestru, oca majku...
Ali ispod ove kože
srce čuva davnu bajku.

Sve te strasti, nove žene,
što će doći posle Sane,
ne dotiču više mene,
pa neka su Bogom dane.

Pa nek' život dalje teče,
nek' se sviju ruke nove,
dok plam njene vatre peče,
život sanjam, živim snove.

9.

Za sve dane što su iza mene,
sva kajanja i nadanja pusta,
sve ljubavi, sve kurve i žene,
oteše se stihovi iz usta.

Svih proleća, noćnih šaputanja,
poljubaca i dodira nežnih,
svih pijanih noći i lutanja
i u kosi pahuljica snežnih.

Malog cvrčka što u žitu drema
i potoka koji se vrluda
i nožice koje je više nema,
što je nekad prolazila tuda.

Svih lepota na ovome svetu,
zlatan ibrik dušu da okupa,
dok je mlada i dok je u letu,
kao majska ruža da propupa.