TO U MENI PROLEĆE JOŠ ŽIVI

Svih samoća u meni su tuge,
toplog dana ja sam oblak sivi,
kad se nebom ocrtaju duge,
to u meni proleće još živi.

Kad prkosno izviju se grane,
dok ih vihor udara i krivi,
pa i on će morati da stane,
to u meni proleće još živi.

Tad zasjaše sve nebeske vatre
i svako će njima da se divi,
i nestaće ono što me satre,
to u meni proleće još živi.

A kad sreća na ruke me svinu,
kao čedo jedino me privi,
nek' se nosi sve u materinu,
jer u meni proleće još živi...