Зидање Високих Дечана
ДОК је дубровачка влада увек настојала да њени грађани буду неутрални у сукобима међу српском господом, властелин Менче Менчетић, близак краљу Владиславу, држао је неко време за њега рудничку тврђаву Островицу. Тиме је изазвао гнев Стефана Уроша, који је крајем 1323. године загосподарио градом. Дубровчани су настојали да оправдају свога грађанина, али без резултата.
Краљ је почетком 1324. године затворио дубровачке трговце и секвестровао њихову имовину. Обустављена је трговина у српској држави, па се у посредовање укључила Венеција као врховни господар Дубровника. Краљ је тада попустио - ослободио је трговце и вратио им имовину. У пролеће 1326. године у граду Дању, близу Скадра, током једног од својих боравака у Зети, посетило га је трочлано дубровачко посланство с даровима и успело да добије потврду дубровачких привилегија садржаних у уговорним повељама краљевих претходника. Повеља је издата на Благовести, 25. марта, а следећег месеца кренула је већ поменута босанско-дубровачка офанзива против Бранивојевића.
Изгубљена територија је више од свега оптерећивала односе. Већ фебруара 1327. године, Дубровчани су тајно забранили да се извози роба у Србију, а краљ је опет оштро наступио према трговцима. Овога пута су Дубровчани позвали Венецију да посредује. Код краља је дуго боравило посланство, али су преговори остали без резултата. У септембру 1327. године започео је рат, који је трајао годину дана, а оставио једва видљиве трагове у очуваној документацији и дуго био незапажен.
Познато је да су у њему учествовали Которани, који су октобра 1327. године изабрали ратне заповеднике. Познато је, такође, да је краљева војска вратила изгубљену земљу. Са Пељешца је одведена била дубровачка стока, која је враћена тек по склапању мира у лето 1328. године. Заплењене су биле барке краљевих цариника, а Которани су починили штете због којих су, по склапању мира, остали дужни Дубровчанима 2.500 перпера. Котор је током рата био изложен блокади, а убрзо још тежим искушењима због унутрашњих сукоба. Из бојазни да би се појединци или, пак, породице могле осилити, градским статутом је било забрањено да грађанин Котора тражи, односно прими бискупско достојанство.
КАДА је у јесен 1328. године папа именовао которског клерика Сергија Болицу за бискупа, грађани га нису пустили у град, а његовог брата и синовце су затворили. Огромне казне је породица морала да плати српском краљу и његовим дворским достојанственицима (казнацу, војводи, судији, великом челнику, ставиоцу), которској општини и грађанима. Папа је затражио да се укине „неправедни статут”, прими бискуп и ослободи његова породица, претећи екскомуникацијом појединцима, а интердиктом целој општини.
Најтеже црквене казне погодиле су Которане и биле на снази до 1331. године, када је статутска одредба опозвана, а папа, ипак, именовао другу личност за градског бискупа. Ова епизода градске унутрашње историје има значаја и за познавање односа према владару, а такође показује да „млади краљ” није имао власти над приморским комунама.
Током рата с Дубровником враћен је мањи део изгубљене територије, док је већи део остао код бана Стјепана II. Већ 1326. године, он је својој титули додао и да је „кнез Хумске земље”, али о ратовању између босанског бана и српског владара сачувани су само малобројни и неповезани подаци. У једној повељи Стјепана II из 1329/1330. године спомињу се заслуге његовог властелина, који му је за време битке „у Раси” (Рашка) препустио коња и тако га спасао. Босански одреди су се „залетали” у граничне области српске државе, а на другој страни забележено је, исто тако пре 1329, да је краљ Стефан Урош III послао свог сина, „младог краља” на „безбожне погане бабуне”, како су „жигосани” становници Босне због припадности босанској цркви. У запису се каже да их је победио, пролио много крви и однео огроман плен. То је први познати податак о Душановом учешћу у ратним дејствима. Тада је имао двадесет година и био у свему способан за ратовање, што ће показати својим учешћем у рату с Бугарима у бици код Велбужда.
Нису јасне територијалне промене до којих је дошло током ратовања 1327-1330. године. Невесињски крај је сигурно дошао под српску власт. То се види по положају локалног властелина Познана Пурћића, који је 1327. године долазио у Дубровник као посланик босанског бана, а већ 1330. спомиње се међу људима за које се заузимао „млади краљ”.
ОД почетка 1330. године тежиште политичких догађаја преместило се у јужне и источне области српске државе. После збацивања старог цара Андроника II (1328), којем је Стефан Урош III доследно помагао, српски краљ је остао у непријатељским односима с његовим унуком Андроником III. Током цареве болести 1330. године покушао је да прошири освајања у Македонији опседајући Охрид, али није имао успеха. У међувремену, византијски и бугарски цар су превазишли своја непријатељства и 1330. године обновили већ раније уговорен савез против српског краља. Договорили су се о истовременом нападу - с југа из Византије и са истока из Бугарске.
Српски краљ је одлучио да прво одмери снаге с бугарским царем. Војске су се сукобиле 28. јула 1330. године недалеко од града Велбужда (данас Ћустендил). Бугарски владар Михајло Шишман имао је помоћне одреде Влаха и Татара, док је српски владар прибавио најамнике из Шпаније, од којих нису сви ни стигли на време. Један одред био је поверен „младом краљу”, за којег Настављач Данилов каже: „Млади краљ веома се прослави у томе рату”.
У својој много каснијој речи уз "Законик", некој врсти аутобиографског осврта, Душан помиње ову битку као велики догађај у свом животу и хвалисаво је представља као своју битку: „И ми сабравши војнике отачаства нашега, које сам ја припремио за борбу, око петнаест хиљада...” /.../ „победисмо их победом великом на дивљење свима околним владарима и господи. И Михајлу, цару бугарском, мачем главу његову откинух.” Та појединост се не налази у другим изворима. И отац Душанов у аутобиографском осврту у дечанским повељама каже „цара Михајла убих”, али то треба разумети метафорички јер биограф краљев прича како је цар Михајло у бекству пао с коња и „видевши војници господина краља његово падање, припавши убише га својим оружјем, и тако издахну”.
ПОБЕДОМ су отклоњене опасности. У Бугарској је на престо постављен син из првог брака погинулог цара и сестре краља Стефана Уроша III, а византијски цар се сaм повукао из похода у Македонији када је обавештен о исходу битке код Велбужда. Краљ се могао посветити довршавању своје задужбине, манастира Дечани, заједно са архиепископом Данилом и вољеним сином, „младим краљем Стефаном”. Али, хармонија није дуго трајала. У јесен 1330. године, краљ је долазио у Зету и примао од Дубровчана честитке због победе над бугарским царем. Убрзо, дошло је до сукоба између њега и сина.
Узроци сукоба се могу само назрети јер извори говоре неодређено, понављајући литерарна општа места. Сам Душан каже да је ђаво подстакао људе који „Брижнога начинише због мене родитеља мога, и тако га раздражише на мене, као да не буде уопште имена мога ни живота /.../”. Старији животописац Дечанског сву кривицу сваљује на њега: „Благочастиви краљ Урош III подиже мржњу на свога вазљубљеног сина, и место љубави омрзну га савршеном мржњом.” Писац из много каснијег времена Григорије Цамблак видео је узрок сукоба у незајажљивој жељи за влашћу код краљевог сина. Савремени византијски писац Нићифор Григора, који је збивања у Србији пратио с велике удаљености, имао је прилике да се, говорећи о бици код Велбужда, осврне на злу судбину победника. Он каже да је српски краљ имао сина од двадесет две године, којег је „веома брижљиво одгајао за наследника престола”. Пошто се, у међувремену, оженио и почео да добија децу, то је код сина изазвало страх и подозрење, које су вероватно његови вршњаци подстицали. Одлучио је да се одметне и устане против оца, а „великаши, војводе и војни заповедници” су га подстицали у томе и прогласили за самодржавног краља.
Код писаца се сукоб краља и „младог краља” слио у један преврат који је довео до смене на престолу. Међутим, из дубровачких вести, међусобно неповезаних, али тачно датованих и прецизних, може се закључити да су догађаји имали сложенији ток и да су дуже трајали. На самом почетку 1331. године сукоб између оца и сина запажали су већ и суседи. У једном тренутку, стари краљ је од Дубровчана тражио да му уступе шест галија, није јасно за које потребе, а Дубровчани су отезали с одговором и нису му изашли у сусрет. Крајем јануара, дошле су до њих вести због којих су на самом почетку фебруара 1331. године писали обојици краљева: „Много жалимо и незадовољни смо због неслоге која је избила међу њима.” Десетак дана касније млади краљ је писмом тражио од Дубровчана „савет, помоћ и наклоност”.
АПРИЛСКИ МИР
У ТО време је морало бити у току оно о чему прича биограф Стефана Дечанског, тзв. Данилов Настављач, наиме, да је он с војском дошао у синовљеву земљу, да су ту наношене велике штете, да „двор сина свога под градом Скадром, на обали Дримца, многе дивне палате, заповеди до основа разорити”. Син је, заједно с властелом и својим делом војске, пребегао на другу обалу Бојане и ту су почели размењивати посланства. О једном таквом посланству, с почетка априла 1331. године, знамо да је упућено из Дубровника, и то „ради преговарања и склапања мира и слоге између господина старог краља и господина младог краља”. Мир је свакако постигнут средином или у другој половини априла. Према Даниловом Настављачу, Душан је постигао своју вољу.
А тада, као и током следећих месеци осетиле су се и последице метежа и нереда насталих у време борби између владара. Дубровачки трговци у рударском месту Брскову морали су да откупе новцем своју безбедност, а трговци из предела ближих Приморју су као бегунци с робом очекивани на морској обали, па је послата галија да их прихвати.