Ширење Српског царства
ИАКО је у пролеће 1344. године емир Умур оставио Јована Кантакузина у Тракији и вратио се у Малу Азију да би своје седиште Смирну одбранио од напада бродова хришћанске лиге, он је у касно пролеће 1345. године био спреман да поново помогне свом пријатељу у борби за власт, јер је почетком године потукао латинске лађе у близини Смирне. Тада је Умур са 20.000 коњаника поново прешао у Тракију и с многим даровима стигао Јовану Кантакузину у Дидимотику.
Први удар савезника требало је да буде уперен против Момчила, који се осамосталио као господар у пространим областима подножја Родопа. Осетивши да му се приближава опасност, увек опрезни Момчило је, најпре, покушао да се споразуме с Умуром, а када у томе није успео, узалудно је настојао да обнови пријатељство са Јованом Кантакузином. До одлучујућег сукоба савезника с превртљивим Момчилом дошло је код трачког града Перитеориона (7. јуна 1345), када су Селџуци и одред Јована Кантакузина потпуно поразили његове чете, а сам Момчило је у боју погинуо. После победе код Перитеориона Јован Кантакузин је ушао у Момчилово седиште, град Комотину, и освојио све његове поседе.
Стицајем срећних околности византијски претендент се готово у истом часу ослободио још једног опасног противника у самом Цариграду. Од краја 1344. године у престоници је растао број противника великог дукса Алексија Апокавка, и то углавном међу припадницима угледних аристократских родова. Зато је он предузимао ужурбане мере предострожности, градећи нове тамнице у које би смештао сумњиве људе. С друге стране, у заливу Златни рог стајао је усидрен посебан брод којим би, у случају опасности, велики дукс могао да побегне из престонице. Међутим, у једном тренутку његова опрезност је попустила, па је само уз једног пратиоца обилазио нову затворску зграду. То су искористили његови заточени противници и сурово га убили (11. јуна 1345).
САМ Јован Кантакузин јасно каже да је после погибије Момчила намеравао да се окрене Стефану Душану, "кривцу и вероломнику" који је, користећи рат међу Ромејима и не водећи рачуна о уговорима с њим, уништавао све ромејско, а освојио је и неке Ромејима потчињене градове. Осим тога, српски краљ је, дуго опседајући Сер, довео град у велику оскудицу, па се надао да ће га освојити, утолико пре што су неки од његових житеља били спремни да му предају град, јер им је обећао да ће их поставити за заповеднике (архонте) у њему.
Сазнавши за све то, Јован Кантакузин је одлучио да се поново обрати српском краљу, опомињући га да ће, уколико се повуче из околине Сера, и сам поштовати уговоре и заклетве, а у противном ће против њега кренути са савезницима Турцима. Преко посланика Јована Вријенија затражио је, такође, да српски краљ убудуће не узнемирава град Сер, који њему припада, али ни друге ромејске градове.
Цар је Стефану Душану напоменуо да ће се увек сећати његових доброчинстава, због чега није, "када је краљ код Верије раскинуо уговоре, јавно заратио и раскинуо их, него је желео да се обнове уговори и заклетве и узвраћао је, колико је могао, захвалношћу за пријатељство". Међутим, нагласио је српском краљу да, уколико настави с кршењем уговора и буде даље опседао градове, не оптужује њега ако узврати као оног "који је раскинуо уговоре и био незахвалан према доброчинитељу". Тада се Кантакузин с војском упутио према Христопољу да би се побринуо о Серу и другим градовима који су страдали од Срба.
Ускоро су се у табор Јована Кантакузина вратили посланици упућени српском краљу и обавестили га да је он, још пре него што су стигли, напустио околину Сера и повукао се у своју земљу због страха од напада Турака. Наводно је рекао царевим посланицима да је то учинио увидевши шта је праведно. Посланици су предочили цару да треба отерати краљеве присталице из града, јер они могу да заведу његове житеље да приђу Србима.
У тим данима Јован Кантакузин се налазио у недоумици шта ваља даље предузети. После изненадног убиства Алексија Апокавка, присталице из Цариграда су га позивале да што пре дође и освоји град, а писма сличног садржаја стизала су му и од царице Ирине Кантакузин из Дидимотике. Он није био одлучан шта да чини: да ли да крене одмах на престоницу, или да се најпре побрине о Серу. Зато је на скупу њему оданих великаша и селџучких заповедника тражио да се свако о томе изјасни, а сам је рекао "да Сер није незнатан град и као за потцењивање, већ велики и диван и потребно је да остане у држави Ромеја".
Предложио је да са 3.000 људи оде у Сер и да из њега отера присталице српског краља, а да сва остала војска крене према Цариграду. Њих ће он брзо стићи чим буде завршио посао око Сера. С таквим предлогом су се сагласили ромејски великаши, док су турски заповедници сматрали да треба одмах са свом војском кренути на Цариград.
ИАКО је тачно оценио значај Сера за царство Ромеја, Јован Кантакузин кренуо је са осталом војском према престоници. Али, када су стигли до њених бедема, увидели су да су се присталице убијеног Алексија Апокавка већ организовале и да још није прави тренутак за коначан напад. Разочаран овим неуспехом, цар је захтевао да се што пре врате на запад не би ли ипак остварио план да помогне Серу. У том покрету очекивао је помоћ Селџука. Међутим, пошто је Умур поново одлучио да се врати у Малу Азију, Кантакузин је сaм стигао у Дидимотику, жалостан и забринут за судбину Сера и других градова Македоније.
Ускоро се показало да су страховања Јована Кантакузина била оправдана, јер је јављено да је Стефан Душан, пошто је сазнао за одлазак Турака у Малу Азију, "поново напао и освојио Сер деловањем његових присталица унутра који су искористили прилику". Нићифор Григора пише да се Стефан Душан мешао у међусобне сукобе Ромеја, поробљавајући и пустошећи њихове градове и земље, а да му се нико није супротставио. Зато је он успео да освоји, осим Солуна, све градове до теснаца Христопоља, као и Сер, "велики и славан град, пошто се због глади и дуге опсаде, две најгоре несреће, предао по споразуму".
Иако дају драгоцене податке о Душановом освајању Сера, постигнутом захваљујући деловању њему наклоњених великаша у граду, поменути писци не говоре о времену тог великог успеха српског краља. Време српског освајања Сера тачно одређује драгоцена белешка у кодексу манастира св. Јована Продрома на Меникејској гори, у којој стоји да су у суботу 24. септембра, ИВ индикта године 6854. (1345) у 3 часа српски гардисти освојили серску тврђаву, а да је у недељу 25. септембра краљ Стефан Душан ушао у доњи град и да је присуствовао служби у митрополији.
До краја владавине и живота Стефана Душана, Сер је увек имао важно место у његовој држави. Краљ је у том граду често боравио, доносио значајне одлуке и посвећивао му је велику пажњу, тако да је тачна оцена да је овај славни град био нека врста престонице у југоисточним крајевима пространог Српског царства.
ОДАВНО је исказано уверење да у јесен 1345. године краљ Стефан Душан није освојио само важан град Сер, већ да су тада у границе српске државе ушли и други градови и крајеви југоисточне Македоније, они који су се налазили између Струме и Месте. Ти успеси којима је, чини се, окончано ширење Душанове државе према југоистоку јасно су наглашени у његовом писму млетачком дужду од 15. октобра 1345. године, у којем је српски краљ титулисан као "доминус тотиус империи Романиае" (господар целог царства Византије).
Заједно с другим крајевима југоисточне Македоније тада је под српску власт дошла и Света гора атоска, славно средиште монашког живота источно-православног света. То је био први пут у дугој историји атоских манастира да је њихово полуострво потпало под власт једног страног владара, па је природно да је краљ Стефан Душан желео да што пре уреди односе с тамошњим монашким породицама. Први одлучујући корак учинио је сам српски краљ пославши на Атос свог логотета Хрса са задатком да преговара у Кареји са светогорским протом и његовим сабором.
Новембра 1345. године настала је тзв. општа хрисовуља краља Стефана Душана издата свим светогорским манастирима, јединствен документ који, у ствари, представља уговор српског краља са светогорским протом у Кареји. У хрисовуљи је најпре речено да су монаси пристали да се моле за краљеву душу и да спомињу његово име у свим манастирима, келијама и исихастеријама, што је значило признавање његове власти над Светом гором.
Међутим, Светогорци су поставили и неке своје услове. Пре свега, мудро су захтевали да се у службама најпре спомиње име василевса Ромеја, па тек онда краљево, желећи тиме да очувају везу с царством којем су донедавно припадали. Монаси су тражили да Света гора сачува свој положај и аутономију, нарочито при потврђивању прота. Молили су да им се потврде поседи, да им се врате одузета имања, да српски војници напусте манастирске метохе и да убудуће краљ и његова властела на њима не смештају своје људе.
ОСЛОБОЂЕНИ ПОРЕЗА
МОНАСИ су, такође, захтевали да краљ не поставља намесника (кефалију) у Јерисосу, већ да тај градић остане под управом епископа Свете горе. Тражили су да чамци Свете горе, Комитисе и Јерисоса слободно плове Струмом, ослобођени од намета, као и да се на манастирским имањима не врши катастарски попис. Краљ је све то прихватио, а манастирска имања ослободио је од пореза и данака "државних, царских и краљевства нашег".
Овим јединственим документом, Света гора је први пут у својој историји признала власт владара који није био василевс Ромеја. Општа хрисовуља настала је вољом и интересом обеју страна: српски краљ је добио драгоцено признање легитимности власти у освојеним градовима и крајевима који су раније припадали царству Ромеја, као и над самом Светом гором, а атоски манастири су могли да одахну од многобројних невоља које је дуги грађански рат доносио њиховим многобројним поседима расутим у широком залеђу Свете горе, и у другим крајевима царства.
У хрисовуљама које је издао неким светогорским манастирима (Ивирон, Филотеј, Ксиропотам, Есфигмен, Ватопед), цар Стефан Душан наглашава да им прилаже дарове као накнаду за нанету штету, што је пре било последица грађанског рата у Византији него српског освајања. Нова српска власт донела је мир и сигурност поседима светогорских манастира.