Писма папе Иночентија VI
ИЗ редова хрисовуља издатих појединим светогорским манастирима намеће се утисак да је Света гора била важан сегмент политике Стефана Душана, у којем је он најјасније истицао своје универзалистичке претензије весељенског цара. Желео је да се према Светој гори атоској постави попут царева Ромеја, чија је дужност била да брину о напретку и благостању васколиког хришћанског света, а нарочито о установама цркве Божје.
О томе сведоче и аренге за хрисовуље издате неким светогорским манастирима (Ивирон, Пантелејмон, Есфигмен), у којима се на беседнички начин исказују обавеза и брига хришћанског цара који треба да делује по узору Божјем. Зато се на Светој гори атоској Стефан Душан свесрдно трудио да делује по узорима царева Ромеја, једнако се бринући о благостању свих тамошњих монашких братстава. За ту бригу Светогорци су му се достојно одужили јер је име Стефана Душана записано у Поменику Светогорског протата као владајућег цара и ктитора.
Угарска опасност, која је током владавине Стефана Душана више пута запретила северним крајевима српске државе, приморала је српског цара да у лето 1354. године предузме важан дипломатски корак: покушао је да се приближи новом папи Иночентију VI (1352-1362). Душан је добро знао да је целокупна политика круне светог Стефана према његовој држави била саставни део планова папске курије која је у Угарској, граничној земљи католичког света, увек видела сигурног заштитника праве вере суседних шизматичких владара. Свестан таквог положаја Србије према Угарској, цар Стефан Душан је желео да, приближавањем папској курији, промени политику и став Лајоша И, али је зато морао да испуни нека очекивања папе Иночентија VI.
Међутим, чини се да се могу наслутити још неки политички разлози који су навели српског цара да почне преговоре с папском куријом, чије је седиште тада било у Авињону. То је, пре свега, била очигледна опасност од даљих похода Османлија, која се јасно разазнавала после њиховог запоседања тврђава Ципе и Галипољ на европској страни Хелеспонта. Ако је Стефан Душан неколико година раније (почетком 1351) могао и да помишља на преговоре и савез са Орханом, догађаји који су уследили отклонили су код хришћана Балканског полуострва сваку недоумицу у вези са даљим плановима Османлија и наговестили су блиску опасност, која ће снаћи и југоисточне крајеве Српског царства.
ИДЕЈА српског цара била је да покуша да уједини снаге хришћанског света за борбу против неверника, која би се водила уз благослове папске курије. Преговоре Стефана Душана с Иночентијем VI можда су условили и неки унутрашњеполитички разлози. Наиме, познато је да је у српској држави живео знатан број католика о чијој заштити се бринула њихова црква, па је сасвим природно да је о томе и раније било преговора с претходницима Иночентија VI на папском трону.
Покретање преговора с папом Иночентијем VI представљало је важан дипломатски корак, који се могао учинити само у сагласности са српском црквом и њеним поглаваром. Стефан Душан је августа 1354. године позвао патријарха Јоаникија на разговор у манастир Жичу, где се он изненада разболео. По сопственој жељи тешко болесног патријарха понели су пут Пећи, али је он умро у Полумиру на Ибру, недалеко до Жиче (3. септембар 1354). Може се веровати да је цар Стефан Душан желео да чује мишљење свог патријарха о преговорима с папом Иночентијем VI јер је извесно да је споразум с папском куријом подразумевао и неке важне уступке са српске стране, пре свега, приклањање Стефана Душана и његових поданика католичкој вери.
Можда се, као добар православац, патријарх Јоаникије успротивио намери свог цара да, зарад политичке користи, прихвати католичку веру и призна примат папе. Изнете слутње о ставу патријарха Јоаникија према преговорима с папском куријом можда налазе потврду у писму Иночентија VI, које је он крајем 1354. године упутио српском патријарху. Наиме, папа му је пребацивао да је неканонским путем дошао на положај поглавара српске цркве - будући да тада још није имао обавештење о његовој смрти.
Подаци извора указују на то да је српски цар и пре 1354. године помишљао на преговоре с папском куријом. Почетком 1347. скадарски епископ Марко обавестио је папу Климента VI (1342-1352) да је Стефан Душан, "надахнут Духом светим, а бринући се за спас своје душе и свога народа, спреман да напусти шизму и да се приклони светој католичкој вери". Марта 1347. године папа Климент VI упутио је писмо српском цару, али и неким угледним људима на његовом двору - протовестијару Николи Бући из Котора, кесару Гргуру Голубићу, као и кнежевима Котора, Бара и Скадра, молећи их да утичу на свога господара да прихвати црквену унију.
ИАКО од даљих преговора с папом тада ништа није остварено, цар Стефан Душан је можда покушао да се преко француског двора приближи западу. Према причи Мавра Орбина, он је 1351. године послао у Француску протовестијара Николу Бућу са задатком да запроси кћерку краља Шарла од Валоа (1350-1364) за његовог сина Уроша. Француски суверен је срдачно примио Душановог поклисара. Будући да му се веома допао, даровао му је љиљан да га стави у свој гроб, а што се тиче планираног венчања, одговорио је да "би то више него радо учинио кад би Стефан Душан и његов син били римског обреда".
Пошто је поменути план с француском невестом пропао, Стефан Душан је за сина Уроша запросио Јелену, ћерку влашког кнеза, и то венчање је обављено.
Цар Стефан Душан је, затим, предузео одлучан корак у преговима с папом: у лето 1354. године упутио је у Авињон репрезентативно посланство које су сачињавали општи дворски судија Божидар, кафелија Сера Нестонг и угледни Которанин Дамјан.
Папа Иночентије VI је у резиденцији "Вила нова" примио поклисаре српског цара, којег је писмом од 25. августа 1354. године обавестио да ће ускоро послати своје легате у Србију. Из папиног одговора се може закључити да је Стефан Душан у писму, овереним златним печатом, обећавао да ће га признати као оца хришћанства, заступника Христовог и наследника светог Петра. Обећавао је, такође, да ће променити однос власти према католицима у Србији: они више неће бити принудно покрштавани, биће им враћене скоро све отете цркве и манастири, а сви епископи, опати, свештеници и клирици моћи ће да се врате у своје цркве и манастире и да врше службу по обредима Католичке црке. Сва та обећања посланици су потврдили заклетвом пред јеванђељем.
Из папиног писма се види да је цар Стефан Душан био спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а очекивао је да ће га Иночентије VI именовати и благословити за капетана хришћанске војске, која треба да поведе крсташки рат против Османлија. Папа је одржао дато обећање да ће ускоро послати легате на двор српског цара.
АНТРФИЛЕ VIЗАНТИЈСКЕ ТИТУЛЕ
ОДАВНО је уочено да је царско крунисање Стефана Душана унело велике промене у систем титула у српској држави. Извесно је да су и раније, у доба краљева из куће Немањића, у Србији постојале титуле и функције преузете из суседног царства Ромеја, али је уздизање Србије у ранг царства створило услове да се угледним велможама дарују и највише византијске титуле - деспот, севастократор, кесар, изведене од царских епитета, које је могао додељивати само цар.
Пошто је Стефан Душан добро познавао византијске државно-правне норме, па и то да само цару припада право додељивања највиших дворских чинова, сасвим је извесно да је то и поштовао: пре крунисања за цара није својим велможама давао титуле деспота, севастократора и кесара. Ту чињеницу треба посебно нагласити јер су се, као што ћемо видети, појавила тумачења да је Стефан Душан и пре крунисања за цара неким великашима додељивао највише византијске титуле.