Гости Горе Атоске
ОД великаша који су за владавине цара Стефана Душана имали титулу севастократора, већ смо поменули моћног Јована Оливера, али је он убрзо напредовао, стекавши чин деспота. Међу севастократорима у време првог српског цара налазимо и познатог великаша Дејана, који се са том високом титулом први пут помиње у писму папе Иноћентија VI од 22. децембра 1354. године. Наведен је као први међу најутицајнијим српским велможама којима се папа обраћао поводом питања црквене уније. Као севастократор и царев брат, Дејан се појављује и у хрисовуљи (око маја 1355) којом Стефан Душан, уз сагласност царице Јелене, сина Уроша, патријарха Саве и српске властеле, потврђује Дејанове дарове за његову задужбину цркву у Архиљевици.
У царству Стефана Душана налазимо и угледне великаше који су имали високу византијску титулу кесара. Кренућемо од Гргура Голубића, који се с тим чином (Гргур Голубић, кесар краљевине Рашке) помиње у писму папе Иноћентија ВИ из марта 1347. године. У оснивачкој повељи цара Стефана Душана за манастир Свети арханђели код Призрена (између 1348. и 1354) забележен је и дар кесара Гргура (човек Дамјан каматник који годишње треба да даје 18 лисичјих кожа), на основу чега би се могло претпоставити да су се поседи поменутог кесара налазили око Призрена.
За владавине цара Стефана Душана достојанство кесара имао је и његов прослављени војсковођа Прељуб, кога у неколико наврата, али без те титуле, спомиње Јован Кантакузин. Према подацима тзв. Јањинске хронике, Прељуб је постао намесник у Тесалији и добио титулу кесара (1348). Додељивање чина кесара Прељубу може се објаснити његовим родбинским везама с царем Стефаном Душаном јер у повељи од 15. априла 1357. године цар Урош назива Прељубову удовицу Ирину својом сестром. У временске оквире владавине цара Стефана Душана можда спада и кесар Војихна, познати намесник у југоисточним крајевима Српског царства (Драма с околином).
Пошто смо навели основне податке о носиоцима чинова деспота, севастократора и кесара у Србији цара Стефана Душана, размотрићемо какав су карактер у српској држави имале те три највише византијске титуле. Оцењено је да је и у Србији добијање тих титула зависило од степена сродства њихових носилаца са царском породицом. Царева и царичина браћа, као и цареви родитељи постају деспоти, чин севастократора био је, како изгледа, намењен зетовима царске породице, а даљим рођацима по мушкој и женској линији до трећег степена додељивана је титула кесара. Међутим, од тих обичаја се одступило можда већ за владавине цара Стефана Душана, а свакако за владавине његовог сина, цара Уроша.
У ОКВИРИМА политике краља и цара Стефана Душана у освојеним византијским крајевима посебну пажњу заслужује Света гора атоска, славно средиште монашког живота православног света, које се нашло под српском влашћу у јесен 1345. године и под њом остало све до битке на Марици (25. септембра 1371), када се вратило под скиптар весилевса Ромеја. У једном од претходних поглавља видели смо да је непосредно после доласка Свете горе под српску власт краљ Стефан Душан пожурио да формално среди односе с том земљом монаха.
Резултат преговора које је са светогорским протом и часним старцима његовог сабора водио краљев поверљив човек и дворанин логотет Хрис, била је тзв. општа хрисовуља издата новембра 1345. године свим светогорским манастирима. У питању је својеврстан уговор српског краља са светогорским манастирима којима су одређена права и обавезе обе стране. Светогорци су том хрисовуљом признали краља Стефана Душана за новог господара, а априла 1346. године њихови највиши представници присуствовали су Душановом царском крунисању у Скопљу, чиме су први у византијском свету признали његову царску титулу.
За ту драгоцену подршку у остваривању царских планова и претензија Стефан Душан им се издашно одужио, о чему сведоче његове грчке хрисовуље појединим светогорским манастирима. Прва група тих занимљивих докумената настала је априла-маја 1346. године, када су највиши представници Свете горе боравили у Скопљу, како би присуствовали свечаностима царског крунисања Стефана Душана. Од хрисовуља насталих у то време, данас су познате оне издате манастирима Ивирону, Филотеју, Зографу, Ватопеду, Ксиропотаму и Есфигмену. Друга група хрисовуља цара Стефана Душана издатих светогорским манастирима настала је између септембра 1347. и априла 1348. године, када је он с породицом боравио на Светој гори. Од њих су сачуване хрисовуље издате манастирима Есфигмену, Великој лаври св. Атанасија, Пантелејмону и Ватопеду. Током боравка на Светој гори, Стефан Душан је издао и хрисовуље Хиландару писане на српском језику.
ЗНАК посебне пажње Стефана Душана према Светој гори атоској представљао је боравак његове царске породице на том месту од краја августа 1347. до априла 1348. године. Може се веровати у искреност жеље цара Стефана Душана и његове супруге Јелене да посете Свету гору и поклоне се тамошњим светињама, али се наслућују и други разлози који су навели српског цара да са женом и сином баш крајем лета 1347. године оде на Атос. Наиме, тих месеци из Цариграда се великом брзином ширила епидемија куге, која је у историји остала забележена као „црна смрт”.
Болест су у престоницу на Босфору пренели Ђеновљани из своје колоније Кафа на Криму. Зато се и верује да је Стефан Душан одлучио да се са својом породицом крајем лета 1347. године склони од те опаке болести, а у условима изолованости Света гора му је могла пружити жељено уточиште. Таквом тумачењу иде у прилог и чињеница да је уз цара Стефана Душана на Светој гори боравила и царица Јелена - иако је по строгим правилима живота у тој земљи монаха било забрањено да на њено тло крочи женска нога. Свестан таквог кршења правила живота атоских манастира, један каснији писац је забележио да је царица Јелена дошла на Свету гору „не јавно, но некако премудро и скривено”.
Поменути запис писан у XVII веку помаже и у одређивању времена доласка српске царске породице на Свету гору. У њему стоји да је царица Јелена ту стигла 6855 (1347/1348) године и да је замолила неког старца Јоаникија да преведе на српски језик увод Јеванђеља који је написао охридски архиепископ Теофилакт. То значи да је српска царска породица приспела на Свету гору пре 1. септембра 1347. године.
Може се с приличном сигурношћу оцртати њен итинерер кретања по Светој гори атоској. Сасвим је природно што су цар Стефан Душан, његова супруга Јелена и син Урош најпре посетили српски Хиландар, где су свечано дочекани. Затим их је пут водио преко манастира Есфигмена и Велике лавре св. Атанасија, где су боравили у децембру 1347. године.
У ЈАНУАРУ 1348. године српска царска породица посетила је руски манастир Пантелејмон, чије је монахе Стефан Душан богато даривао, а за игумана је поставио угледног старца Исаију, коме је придодао српске монахе. Тим заслугама српски цар је постао други ктитор манастира. После поновног боравка у Хиландару, уследио је други део путовања српске царске породице по Светој гори атоској. Она је најпре боравила у Кареји, где је царица Јелена обновила келију светог Саве поставши тако њен други ктитор. Путовање цара Стефана Душана завршено је у Ватопеду. Априла 1348. године он је издао хрисовуљу том славном манастиру, у чијем уводу се наглашава брига Душанових предака о Ватопеду.
Ако се погледа садржај хрисовуља Стефана Душана издатих појединим светогорским манастирима, као и вести о боравку српске царске породице на Светој гори (1347/1348), чини се да се могу извести неки закључци о ставу српског цара према том средишту монашког живота православног света. Најрадикалнију оцену политике цара Стефана Душана према Светој гори исказао је Владимир Мошин, верујући да је за време његове владавине дошло до праве словенизације ове земље монаха. То се можда могло закључити због уласка српских монаха у неке светогорске манастире, као и на основу уверења да су тада српски монаси долазили на положај прота. Тачно је да је приликом посете Пантелејмону јануара 1348. године Стефан Душан поставио за игумана свог човека, старца Исаију, и да је уз њега у манастиру населио много српских монаха, али то не значи да се слично дешавало и у другим светогорским манастирима.
Ни подаци о поглаварима Свете горе за владавине Стефана Душана, не дају основ за закључак да су тада за проте постављани само Срби. У фебруару 1347. године јавља се прот Нифон, први за кога се зна из времена српске власти над Светом гором. Током боравка српске царске породице у Кареји дошло је до промене на челу управе Свете горе јер је за прота изабран Србин Антоније, угледан хиландарски старац и духовни отац цара Стефана Душана. Међутим, он није дуго остао на челу Свете горе - најкасније до октобра 1348. године. Његови наследници Арсеније (два пута), Теодосије и Силван били су Грци.
ВЕЛИКИ ДЕСПОТ
ПРЕЛАЗЕЋИ на примере додељивања највиших византијских титула у Србији после проглашења царства (1346), кренућемо од Јована Оливера, угледног Душановог великаша, који је с те стране нарочито занимљив јер носи два висока византијска достојанства - севастократора и деспота. Титуларни успон Јована Оливера, господара богатих рударских крајева око Кратова и Злетова, јасно се разазнаје из натписа уз његов ктиторски портрет на северозападном зиду манастира Леснова. Ту пише да је он „по милости Божјој и краља Стефана Душана био код Срба велики челник, велики слуга, велики војвода, велики севастократор за верно му служење по милости Божјој и велики деспот све српске земље и поморске и учесник Грком”.