Преко преврата до престола
У КРАТКОМ делу свог живота, који претходи крунисању за краља, Душан је три пута стављан на уску стазу што води ка престолу и два пута био с ње одгурнут.
Али то нису били једини драматични преокрети. Да би Душан могао да постане кандидат за престо, морало је да дође до померања у претходним генерацијама. Душанов отац је у једном тренутку доведен на праг престола, да би после неколико година био сурово одстрањен и кажњен, тако да буде онеспособљен да се приближи престолу. Па, ипак, десило се да га је заузео. Душанов деда Милутин је на престо доспео случајно, заступнички, привремено заузевши место старијег брата Драгутина, али је успео да трајно остане на власти и да је обезбеди за своје потомство. Душанов прадеда Урош И био је претпоследњи или најмлађи међу синовима свога оца и на престо је дошао после три дворска преврата и сукцесивног збацивања старије браће.
Отуда је не само оправдано, него и неопходно осврнути се на развој династије из које је наш јунак поникао како би могле да се уоче историјске раскрснице и скретнице које су претходиле његовом рођењу, а омогућиле да се он нађе међу кандидатима за српски престо. Такав осврт пружа уједно прилику да се помену неки значајни моменти из ранијег развоја српске државе, што може да олакша разумевање положаја и тешкоћа, амбиција и задатака Душанових када је преузео власт.
Широм света се у разним епохама наилази на веровање да су само неки родови предодређени да владају заједницом: једни захваљујући божанском пореклу, други због заслуга свога родоначелника, трећи због натприродних моћи које се роду приписују. Уверење да се у крви припадника једног рода налази нешто што их одваја од других и уздиже изнад осталих људи, те да се у кругу тога рода морају тражити личности које ће владати - било је распрострањено и међу Словенима. Такво уверење може да се препозна у традицијама из времена словенских сеоба и настајања првих држава. Род који је владао Србијом средином Џ века имао је династичку традицију по којој је потицао из старе домовине на северу, где су се два брата, владарева сина, у једном тренутку поделила, па је један „с половином народа” доспео на византијску територију.
Избор родова који су дошли на власт на деловима територије на којима је било распрострањено српско племенско име несумњиво је падао у време паганства. После покрштавања, ауторитет тих родова ојачан је царским признањем и милостима, титулама и симболима, обредима увођења у власт, који ће касније најпотпунији облик добити у крунисању и миропомазању. Као заступник хришћанске вере и бранилац цркве по својој дужности, владар је захваљујући одређеним ритуалима постајао и у цркви већи од обичног световњака. Обреди миропомазања и крунисања, које су обављали највиши представници цркве, уздизали су ауторитет владара, давали повода за настанак различитих веровања у њихову моћ и сујеверица, а у крајњој линији давали су хришћанску сакралну легитимацију поједином владару и династији.
Владалачки род би се узвисио изнад других, не само обичних људи већ и највеће господе и најплеменитијих породица, захваљујући слави и заслугама предака. У европској историји се више пута показало да династије велики део славе, угледа и ауторитета дугују сасвим одређеном претку, какав је, на пример, био Карло Велики. Код Срба је улога родоначелника династије веома изразита.
Све је почело од Стефана Немање, који је, без сумње, припадао роду из којег су били велики српски жупани почев од краја XI века, мада се генеалошка повезаност његова с ранијим генерацијама није могла беспрекорно реконструисати. Нејасни су остали, пре свега, место и улога Немањиног оца. Завршивши успешно своје државничко деловање у времену које је у много чему било преломно, Стефан Немања се у старости закалуђерио, повукао у свој манастир Студеницу, а затим отишао на Свету гору да би се придружио свом најмлађем сину Сави, који је неколико година раније напустио световни живот и побегао у манастир. Као монах Симеон, Немања је уз помоћ синова подигао на Атосу Хиландар, манастир „за примање људи од српског народа”. Ту га је и смрт задесила у дубокој старости, 13. фебруара 1199. године.
Пошто су се убрзо код његовог гроба појавили знаци божје милости, чуда од којих је највише пажње привукло истицање мира карактеристично за неке старохришћанске и византијске светитеље, створен је култ светог Симеона Мироточивог и постепено учвршћиван, ширен и употпуњаван. Политичке околности, нарочито помирење његових завађених синова Стефана и Вукана, омогућиле су, чак тражиле преношење његовог тела у Србију и друго сахрањивање у раније припремљен гроб у Студеници. Свети Симеон је добио житија која су написали његови синови Сава и Стефан, а касније је још једно додао светогорски монах Доментијан. Затим је добио и службе којима је обележавана успомена на дан његове смрти.
Родоначелник династије постао је временом небески заступник своје земље и народа, молитељ и посредник код Христа и Богородице. Ауторитет владарске породице увећан је још једном - када се после смрти архиепископа Саве (1236) усталио и његов култ, о којем су се прво бринули његови синовци Владислав и Урош И, а касније целокупна црква у српској држави. Са светим родоначелником и оснивачем аутокефалне цркве, династија као целина добила је нешто светости, па се у генерацији Немањиних унука говорило и наглашавало да су од светог, побожног или доброг корена.
Према генеалогији Христовој, која је у виду композиције „Лозе Јесејеве” сликана у храмовима, уобличена је касније „Лоза Немањића”, сликани родослов којим је, после ктитора и њихових предака, и династија као целина доспела међу украсе српских цркава и међу илустрације црквене историје. У „Лози Немањића” је шематски приказано гранање династичког родослова и преношење светости, права и ауторитета од родоначелника до оних живих чланова чијем је легитимисању и популарисању композиција највише могла да послужи.
Не сме се губити из вида да је развијање и учвршћивање култа династије протицало упоредо с променама у династији и држави, да се преплитало с тим променама и утицало на њих. Из корена Немањиних предака израсле су, као и из Немањиног стабла, многобројне гране и изданци, али нису били подједнако обасјани харизмом светородности. Чак ни међу потомцима Немањиним нису благодети славног и светог порекла у једнакој мери уживале главна и бочна линија она која је потицала од средњег сина Стефана и она која је потицала од најстаријег сина Вукана.
Уз њих су у Захумљу и Полимљу живели и господарили својим поседима и потомци Немањине браће Мирослава и Тихомира. Они нису били обухваћени „Лозом Немањића”; они су, заједно с дедовином, преносили сећања на времена када се државна територија делила између браће баш као наслеђена имовина. Из генерације Немањиних синова остала је подела на Диоклитију, за коју се тврдило да је била „велико краљевство од прва”, а где је Вукан Немањић продужио краљевске традиције ранијих владара, и на главни део државне територије - „рашке” или „српске” земље у унутрашњости, којима је тежиште одавно било у подручју око Раса и византијско-српске границе.
Старешинство је с врховном влашћу у начелу било код најстаријег брата или код онога којем би припала титула великог жупана. У стварности је степен самосталности или потчињености зависио од односа снага или од личне привржености и лојалности рођака. Нова епоха је започела крунисањем Стефана Немањића, првовенчаног краља, јер су с круном доспела у Србију и постала утицајна схватања о недељивости државе, о разликовању јавног и приватног, разлици између пролазне и трошне личности и трајног и непролазног владарског достојанства оличеног у државним симболима, на првом месту круни. Краљевска титула и круна ојачале су положај владара целе државе и ауторитет главне линије династије, оног стабла које је у лози Немањића заступао Стефан Немањић, али нису отклониле све тешкоће и проблеме у односима с рођацима из бочних линија и са њиховим територијама, нарочито ако су биле у граничној области.
Супарништво и трвење запажају се понајвише у односима с потомством хумског кнеза Мирослава, брата Немањиног, где током више генерација има података о одметању, ратовима, преласку под врховну власт угарског краља. Потомци Вуканови у Зети носе краљевску титулу, одржавају известан степен самосталности, али се ретко супротстављају владару целе државе, као што је то чинио краљ Ђорђе 1247-1248. године када је подржавао Дубровачку надбискупију у борби с Барском, за чија се права заузимао краљ Урош I.
Разрешења напетости и отклањање невоља с рођацима могу се приписати Урошу I, најмлађем из генерације синова првовенчаног краља. Он је енергично спроводио централизацију и уклонио споредне гране династије с функције намесника и господара области у којима су биле њихове наследне земље, тако да су временом пали на положај који се једва разликовао од локалног племства. Тиме се главна линија династије ослободила евентуалног супарништва бочних грана, као што се још раније укупном политиком одбранила од претензија страних владара и династија.