Душану царска круна
ЧИНИ се да је у години описаних освајања у југоисточној Македонији (1345) српски краљ постигао још један значајан успех: под његову власт дошла је Верија, један од важних градова који су чували прилазе и залеђе Солуна. Видели смо да је у јесен 1343. године, када је напустио Верију да би се са савезницима Селџуцима упутио ка Солуну и Тракији, Кантакузин оставио у граду као заповедника свог млађег сина Манојла. У пролеће 1347. године, Кантакузин је преко посланика тражио од краља Стефана Душана да врати градове које је освојио "после склапања уговора и заклетви", мислећи тиме свакако на савез закључен у Паунима (лето 1342). У међувремену, Стефан Душан је освојио Сер и остале градове и тврђаве Македоније, осим Солуна, а новцем и обећањима подмитио је најмоћније становнике Верије да протерају царевог сина Манојла и предају му град.
Нићифор Григора бележи да су се Стефану Душану предали градови Македоније, па и Верија која није могла "да без помоћи одолева варварској и упорној сили пошто је одатле у међувремену побегао намесник, царев син Манојло". Иако се наведена вест уклапа у причу о посланству упућеном српском цару у пролеће 1347. године, очигледно је да је он раније освојио Верију, придобивши најугледније међу њеним житељима, баш као што је то чинио и са неким другим ромејским градовима. С пуно разлога српско освајање Верије датира се у 1345. годину.
Походима у јесен 1345. године окончана је значајна етапа ширења српске државе према југоистоку, дуж северних обала Егејског мора, па се као природно поставља питање где се на тој страни налазила граница Српског царства Стефана Душана. О томе у историјској науци постоји више различитих мишљења. Још је Стојан Новаковић веровао да се Душаново царство ширило далеко према истоку, обухватајући крајеве све до доњег тока Марице.
У то је одлучно посумњао увек опрезни Константин Јиречек у садржајној критици Новаковићеве књиге. Он је оценио да је област између Месте и Марице, која је у византијским изворима позната као Волерон, остала под влашћу Ромеја, штавише, веровао је да су они задржали и неке области западно од Месте, пре свега градове Христопољ и Анакторопољ.
О ГРАНИЦАМА Српског царства на овој страни расправљао је и Георгије Острогорски, кренувши од занимљивог податка Нићифора Григоре да је у јесен 1347. године Јован Кантакузин свом најстаријем сину Матији доделио област између Дидимотике и предграђа Христопоља, која се према северу простирала од обале мора до града Ксанти. Цар је објаснио свом првенцу да га тиме поставља као неку брану државе Ромеја, која попут стене треба да заустави таласе "бескрајног мора Трибала (Срба)".
Овај податак је сигуран доказ да су се у јесен 1347. године поменути крајеви, односно област Волерона, налазили под влашћу Ромеја. У делу ученог Византинца постоје још два податка значајна за одређивање југоисточне границе царства Стефана Душана. Наиме, он каже да су се Стефану Душану, осим Солуна, потчинили сви ромејски градови до христопољских теснаца, а мало касније пише да је српски цар поделио територију своје државе са сином краљем Урошем, задржавши за себе ромејске земље и градове "све до пролаза код Христопљских теснаца".
Острогорски је упозорио и на један савремени српски запис у којем се каже да је Стефан Душан заузео "грчку земљу до Моруиша града званог Христопољ". Полазећи од наведених података савремених извора, Острогорски правилно закључује да је царство Стефана Душана према истоку обухватало не само Христопољ, већ се простирало и до теснаца источно од града, кроз које је водио пут према истоку и који су представљали границу између Македоније и Тракије.
Било је неопходно посветити пажњу питању југоисточних граница царства Стефана Душана, јер су на овој страни оне остале на линији достигнутој у великом освајачком походу из јесени 1345. године. Каснији освајачки походи српског краља били су усмерени према другим крајевима и градовима царства Ромеја. Додуше, на источним границама дошло је до промена, али су се оне догодиле после смрти Стефана Душана (20. децембра 1355), што излази из временског оквира његове владавине.
ПРОГЛАШЕЊЕ царства несумњиво је представљало важан и по последицама далекосежан корак у политици државе Немањића, па је сасвим природно да је идеја о томе постепено сазревала у мислима и државно-правним плановима Стефана Душана. Извесно је да нису уверљива тумачења која су остварења идеје царства налазила већ у Србији краља Милутина (1282-1321). Међутим, ипак треба с нагласити да је владавина краља Милутина обележена неким појавама које можда антиципирају идеју царства у Србији будући да је уочено да се у многобројним црквама тога времена Милутин слика у царској одори са стемама које су припадале василевсу Ромеја.
Ако се с правом може сумњати у царске амбиције и планове краља Милутина, сасвим је извесно да је за владавине краља Стефана Душана у Србији постепено сазревала идеја о потреби да се држава уздигне на степен царства. У томе су, свакако, значајно место имали дуги преговори које је у лето 1342. године Стефан Душан водио с византијским претендентом Јованом Кантакузином, јер је тада српски краљ, као услов за прихватање савеза, захтевао да добије византијске градове и земље западно од Христопоља, чиме је желео да утемељи власт над територијама царства Ромеја.
Први већи освајачки успеси усмерени у том правцу постигнути су током 1342/1344. године, када је краљ Стефан Душан, као савезник Јована Кантакузина, самосталним походима освајао градове у Македонији и Албанији, после чега се у његовим потписима спомињу грчке земље, односно титула "рестник Грком". Одлучујућа етапа у освајању територија царства Ромеја, која је убрзала одлуку Стефана Душана о проглашењу царства, уследила је у лето и јесен 1345. године, када је српски краљ запосео крајеве југоисточне Македоније са полуострвом Халкидиком и славним градом Сером.
НА путу према царској круни, Стефан Душан је потпуно следио византијске узоре, према којима је уздизање једног василевса пролазило кроз одређене етапе церемонијала. По старим римским обичајима, кандидат је најпре требало да буде изабран за цара, да би се после тога обавио чин његовог проглашења који није имао црквени карактер. Завршна церемонија крунисања одвијала се у цариградској цркви свете Софије.
Том приликом би васељенски патријарх кандидату ставио на главу царску стему и предао му остале знаке царске власти. Избор за цара убрзо је нестао из византијске праксе, али су се одржале церемоније проглашења и црквеног крунисања. Некада су оне обављане у истом дану, а некада би између њих протекло неколико дана, месеци, па и година.
Следећи поменуте етапе уздизања василевса Ромеја, Стефан Душан се најпре прогласио за цара, што је посведочено подацима савремених извора. Свечана церемонија Душановог царског крунисања обављена је у Скопљу, на празник Васкрса Господњег (16. априла 1346), али се из повеља разабира да је он и раније имао титулу василевса. Јануара 1346. године даровао је прву грчку хрисовуљу светогорском манастиру Ивирону, на којој је сачуван његов потпис на грчком језику: "Стефан у Христу Богу верни цар и самодржац Србије и Романије". Дакле, јануар 1345. године сигуран је терминус анте љуем проглашења Стефана Душана за цара, међутим поставља се питање друге временске границе тог значајног чина на његовом путу према царској круни. Ту нам донекле може помоћи општа хрисовуља Стефана Душана издата свим светогорским манастирима новембра 1345. године, документ који је он потписао на српском језику: "Стефан у Христу Богу верни краљ и самодржац Србије и Романије".
Наведени подаци двеју грчких хрисовуља Стефана Душана показују да је он проглашен за цара између новембра 1345. и јануара 1346. године, па је та хронологија одавно прихваћена у стручној литератури. Међутим, природно је да су се поставила питања одређивања дана и места Душановог проглашења за цара. Јавила се помисао да је та свечаност обављена на Божић 1345. године у граду Серу, којем је Стефан Душан придавао велики значај и у којем је са супругом Јеленом провео зиму 1345/1346. године.
Без обзира на недоумице око неких важних чињеница везаних за Душаново проглашење за цара, остаје драгоцено сазнање да је тај чин обављен између новембра 1345. и јануара 1346. године. Тиме је учињен први значајан корак на путу према царској круни.
КРАЉ И ЦАР
СВЕЧАНОСТ царског крунисања Стефана Душана обављена је у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године. Време од неколико месеци после Душановог проглашења за цара свакако је искоришћено за припремање тог најсвечанијег чина. Ти месеци обележени су занимљивим феноменом истовременог постојања краљевства и царства у Србији, што се може видети на новцима Стефана Душана с натписом „Реџ Расцие - Император Романиае” (краљ Србије - цар Византије).
О припремама Стефана Душана за царско крунисање сведочи и његово посланство које је 22. јануара 1346. године преко Дубровника приспело у Млетке, носећи вести о плановима за крунисање, али и понуду савеза за борбу против Византије. Извесно је да је Стефан Душан о својим намерама обавестио и Дубровчане, чије је Велико веће 23. марта 1346. године одлучило да пошаље три посланика „ад доминум императорем” (господину цару) како би присуствовали чину његовог крунисања.