Бугари нуде уједињење
У ПРВИМ годинама своје владавине, краљ Стефан Душан се суочио с још једним важним задатком. Од успешног решавања тог задатка непосредно је зависила његова освајачка политика према југу, због чега га је српска властела и довела на престо. У питању су били даљи односи са суседном Бугарском, чији је цар Михајло Шишман изгубио престо и живот у бици код Велбужда (28. јула 1330). Српски краљ Стефан Дечански је после ове велике победе кренуо с војском у унутрашњост земље Бугара. Већ 1. августа 1330. године стигао је у село Извор, где су му дошли поклисари Белаура, брата цара Михајла Шишмана, али и других бугарских бољара, нудећи споразум „како би убудуће српско краљевство и бугарско царство били уједињени”.
Тада се Стефан Дечански писмом обратио својој сестри Ани, бившој жени Михајла Шишмана, која је с децом протерана из Трнова пошто је он склопио други брак са Теодором, сестром цара Андроника III Палеолога (1324). Намера српског краља је била да на трновски престо доведе сестру Ану и њеног прворођеног сина Јована Стефана, што је и учинио, пославши о томе заповест бугарским бољарима. Занимљиво је да и савременик Јован Кантакузин описује наведену промену на престолу у Трнову: василевсу Андронику III Палеологу јављено је да су, после погибије Михајла Шишмана, бугарски бољари отерали његову удовицу Теодору с децом, а „царски двор и власт над Бугарима” предали сестри Стефана Дечанског која је раније била удата за трновског цара (уз њу су била и њена деца). Према изворним подацима, убрзо после победе код Велбужда - крајем августа или почетком септембра 1330. - краљ Стефан Дечански довео је на трновски престо свог сестрића Јована Стефана и његову мајку Ану, док је бугарску престоницу напустила Теодора, удовица Михајла Шишмана и сестра цара Андроника III Палеолога. Међутим, просрпска власт није се дуго одржала на престолу у Трнову.
ПОЧЕТКОМ пролећа 1331. године против Јована Стефана и његове мајке Ане устали су бугарски бољари које су предводили протовестијар Ражина и логотет Филип. Збацили су их с власти и на престо довели деспота Јована Александра, господара области око града Ловеча. Јован Стефан и Ана су се склонили у Србију. Очигледно је да положај српског штићеника у Трнову није био чврст, чему је свакако допринела и изненадна акција бившег бугарског савезника, цара Андроника III Палеолога. Он је, по добијању вести о бици код Велбужда и промени на трновском престолу, оставио у Солуну Сиргијана, па је из Адријанопоља кренуо у поход на крајеве Бугарске. Тако је освојио тврђаве Анхијал, Месемврију, Аетос, Ктенију, Росокастрон, а затим се вратио у Цариград.
Ако се овим невољама у граничним крајевима према раније пријатељском царству Ромеја дода чињеница да је у суседној Србији почела борба за престо између Стефана Дечанског и његовог сина Стефана Душана, јасно је да власт Јована Стефана и његове мајке Ане није могла да се дуго одржи у Трнову. Поред изненадне спољне опасности, Јован Стефан није више могао да рачуна на подршку из суседне Србије, коју су већ потресали унутрашњи немири.
Побуњени бугарски бољари су у пролеће 1331. године на престо у Трнову довели деспота Јована Александра, господара области око Ловеча и угледног бољара који је био у сродству с царском породицом Асена. Нови трновски цар био је син деспота Страцимира и Кераце Петрице, праунуке славног бугарског цара Јована II Асена (1218-1241). Рођен је на самом почетку XIV столећа. Ујаци су му били цар Михајло Шишман и Белаур. Занимљиво је да се у уводу Раковачког преписа "Душановог законика" сасвим уопштено наводи да је Јован Александар с царем Михајлом Шишманом и Белауром учествовао у бици код Велбужда.
ДОЛАЗАК Јована Александра на трновски престо отвара врло значајно доба у историји средњовековне Бугарске (1331-1371). Оно је важно и за нашу тему, јер се једним делом поклапа с владавином Стефана Душана. Старо царство Ромеја било је у дубокој кризи, која је представљала наставак тешких година проистеклих из Четвртог крсташког рата и првог пада Цариграда (1204). Иако је царство обновљено 1261. године, нова династија Палеолога није могла да под свој скиптар доведе све територије које је Византија држала и пре 1204. године. С друге стране, на византијским границама су увек стајали многобројни непријатељи, спремни да освајају крајеве царства. Неки од њих, који су се налазили на његовим међама и пре 1204. године (Бугари, Срби, Селџуци), сада су били неизмерно охрабрени неочекиваним падом царства Ромеја и његове престонице коју је вазда чувала свемоћна рука Свевишњег.
Рушење мита о непобедивости Византије и вечности Константинопоља охрабрило је, пре свега, владаре Бугарске и Србије да са још већом снагом крену у освајање византијских области. Суочена с таквим опасностима, обновљена Византија није представљала ни сенку своје некадашње моћи јединог законитог царства хришћанске васељене. Штавише, резерве унутрашње снаге ионако оронулог царства Ромеја усахле су у дугим грађанским ратовима прве половине XIV столећа: 1321-1328, 1341-1347 и 1351-1354. године. Најзад, треба подсетити на важну чињеницу да су године владавине двојице јужнословенских владара, Стефана Душана и Јована Александра, биле судбоносне за даљу историју Балканског полуострва па и читаве Европе, јер су обележене појавом нове опасности са истока.
ПОШТО су ликвидирали последње византијске поседе у Малој Азији, Турци су најпре почели да пљачкају крајеве југоистока Балканског полуострва, а онда су, запоседањем тврђава Цимпе и Галипоља (1352, 1354), закорачили као освајачи у Европу. Ако се имају у виду изнета обележја времена које нас овде занима, поставља се, као природно, питање да ли су двојица суседних јужнословенских владара били дорасли новим приликама XIV столећа и извукли из њих очекиване успехе. С једне стране, требало је користити слабости царства Ромеја и наставити са освајањем његових градова и крајева, а, с друге, благовремено оценити озбиљност и значај турске инвазије која се надвила над хришћанским државама југоистока Балканског полуострва и претила да их, као вал помахниталог мора, збрише с лица земље. Одбрана од тих нових непријатеља - неверника требало је да буде заједничка брига хришћанских владара на овом простору, а они су у тој борби очекивали помоћ држава хришћанског запада и римске курије.
Дакле, извесно је да су се тада пред двојицом најмоћнијих владара на Балканском полуострву отварале широке могућности освајања нових територија, и то баш у правцима где је вазда била усмерена њихова освајачка политика. Да би се могло правилно ценити колико су двојица способних владара користили прилике које им је време пружало, треба се најпре подсетити чињенице да су њихови међусобни односи увек били добри.
Јован Александар је био заинтересован за мирне односе са Стефаном Душаном због освајачких планова према градовима северне Тракије, од којих је неке после битке код Велбужда запосео византијски цар Андроник III Палеолог. С друге стране, Стефан Душан је, такође, желео мир на својим источним границама како би се слободно окренуо освајањима према крајевима царства Ромеја, која није могао да оствари без савеза с Бугарском или бар без њеног неутралног става. ОСИМ тога, не треба заборавити и чињеницу да је на северним границама Србије касног средњег века стајала Угарска, са увек присутним освајачким тежњама према крајевима јужно од Саве и Дунава. Бугарски историчари су признавали постојање сталних пријатељских односа између Стефана Душана и Јована Александра, али су инсистирали на томе да је трновски цар водио самосталну политику и да није постојао било какав политички савез између две суседне јужнословенске државе. Међутим, новији историчари трновске Бугарске немају много лепих речи о политичким способностима цара Јована Александра, окривљујући га да је без одређеног плана деловања пропустио погодну прилику и оставио пуну слободу плановима суседа Стефана Душана, што је он максимално искористио.
Као што је већ речено, добри односи између Србије и Бугарске установљени су убрзо по доласку на престо двојице владара - Стефана Душана и Јована Александра (1331), а потрајали су више од две деценије. Залог њиховог трајног пријатељства била је Јелена, сестра трновског цара, која је као невеста приспела на српски двор и остала верна животна сапутница краља и цара Стефана Душана до краја његовог живота (20. децембра 1355). Захваљујући подацима из дубровачких докумената може се тачно одредити време Јелениног доласка у Србију и удаје за Стефана Душана. Наиме, још је Константин Јиречек запазио да је 7. марта 1332. године дубровачко Велико веће одлучило да се тројица посланика пошаљу на венчање краља Стефана Душана и сестре бугарског цара Јована Александра, па је на основу тога претпоставио да је поменута свадба обављена на Ускрс 19. априла 1332. године.
ВЕНЧАЊЕ
ПОШТО је тешко поверовати да је венчање прослављено на празник Васкрса Господњег, сматрало се да је чин обављен на тзв. Томину недељу, која је те године падала 26. априла. Међутим, вредни и пажљиви М. Пурковић уочио је да се испод поменуте одлуке дубровачког Великог већа налази белешка да су изабрани посланици на свадбу српског краља кренули из Дубровника 22. јуна увече, а да су се вратили 7. августа 1332. године у три часа после подне.
На основу тога је закључио да су се Стефан Душан и Јелена венчали тек јула 1332. године, а одлагање је тумачио побуном великаша која је почетком априла 1332. године у Дукљи избила против новог српског краља, а на чијем челу је стајао војвода Богоје, којем се придружио и албански великаш Димитрије Сума. Као што је познато, Дубровчани су, у духу својих интереса, посредовали у измирењу завађених страна у српској држави.