Пад старог Стефана
ПОЧЕТКОМ маја 1331. године „млади краљ” је дошао у Требиње, у непосредном суседству Дубровника. Ту је примио дубровачко посланство, које га је позвало у град где ће му указати почаст кнез и властела. Овога пута Душан је прихватио позив. Боравио је у граду неколико дана, почев од 10. маја 1331, окружен пратњом и пажњом какву су Дубровчани обичавали указивати својим најугледнијим гостима. Било је и прилике за разговоре о предметима који нису били пријатни. Још није био предат породици депозит Пурћића. Дубровчани су настојали да се то реши међу приватним странкама и очекивали су да не буду тиме узнемиравани. Својима су казном запретили да се ствар реши. „Млади краљ” је био дужан трговцима за неке тканине одузете претходне године код Св. Срђа, а затим касније током борби с оцем. Обећао је да исплати ове дугове, али то није учинио у следећим месецима, па се то потезало и касније - када је постао краљ.
Иако је мир међу владаоцима склопљен „страшним клетвама и великим обећањима”, он није дуго потрајао. Почетком августа, Дубровчани су подсећали „младог краља” на неиспуњена обећања, претећи при том да ће се жалити „његовом старом оцу”. То је последњи познат знак да је „млади краљ” био под влашћу свога оца. Већ следећих недеља сукоб је поново букнуо.
У настојању да се разумеју мотиви и главни моменти обновљеног сукоба који је довео до насилне смене на престолу, једини ослонац пружа казивање животописца Стефана Уроша III, који се показао као веома пристрасан, али прилично добро обавештен. На позадини бујне реторике уцртано је неколико појединости које изненађују својом прецизношћу. Он је једини од свих раније поменутих писаца свестан да је било две фазе сукоба и непријатељстава.
ДОСЛЕДАН у својој тенденцији, он старом краљу приписује да, за разлику од сина, помирење није искрено прихватио. У једном моменту је претећи затражио да се син појави пред њим да о нечему положи рачуне. Слутећи иза тог позива опасност по свој живот, Душан је, по казивању овог писца, одлучио да напусти земљу и позвао је људе из свога окружења да пођу с њим. Они су то одлучно одбијали, тражећи да заједно с њим отклоне узрок опасности. Њима је анонимни писац приписао опредељење: боље имати гроб у својој земљи, него бити роб или дошљак у туђини. Приписао им је и претњу да ће отићи његовом оцу, „а тебе ћемо оставити у великој жалости и презиру”.
Тада је, дакле, Душан невољно пристао да устане на оца. Његове снаге су биле скромне, „не беше велика њихова сила, но мали неки број”. Они су једне среде, било је то 21. августа 1331. године тајно из Скадра кренули ка Неродимљи, двору који је од Милутиновог времена био омиљено боравиште владара, а где је тога лета живео отац с породицом. Нису сачувани остаци тога двора, али његов положај открива сразмерно велико насеље Неродимља на истоименој планинској речици која се уливала у језеро на југу Косова. У близини се, на високој литици, налазила тврђава Петрич, која је служила као прибежиште у случају опасности.
По речима анонима, краљ није ни слутио шта му се спрема. Кад је напад почео, он је на коњу успео да побегне и да се склони у Петрич, а жена и породица пали су у руке његовог сина. После тога, напад је усмерен на тврђаву у којој стари краљ није имао услова да пружа дужи отпор, па се предао. „Млади краљ” је загосподарио ситуацијом. Похитао је да нови положај озакони крунисањем у храму другог оближњег двора у Сврчину већ 8. септембра 1331. године.
Судбина свргнутог краља није престајала да привлачи пажњу почев од савременика, преко писаца и уметника каснијих столећа - све до најновијег времена. Више пута помињани анонимни животописац Дечанског остаје доследан и приписује иницијативу властели и у свему што се после преврата десило. Пошто нови владар „савећање учини са својом властелом”, било је одлучено („и би заповеђено”) да бивши краљ са женом буде одведен у тврђаву Звечан на северу Косова поља како би тамо био чуван док се не постигне измирење.
ПО анониму, тамо је старог краља задесила смрт и он је пренет и сахрањен у својој задужбини, манастиру Дечани. Овај писац не узима у разматрање могућност насилне смрти. Други, много каснији животописац, Григорије Цамблак, има супротну тенденцију у приказивању устанка и погибије Дечанског. И он је знао да је стари краљ био заточен у Звечану, али он изричито кривицу баца на сина: „Осуди га најгрчу смрт удављења.” Већ поменути Нићифор Григора, који је пратио догађаје у Србији и који је неколико година раније боравио на српском двору, такође зна да су старог краља „удавили у тамници”, али тај злочин приписује великашима. Наиме, он тврди да је и затварање било против воље сина, који се није могао супротставити да и њега не би задесило неко зло.
Душан је у својој речи уз "Законик" сасвим уопштено додирнуо тај деликатни моменат из своје биографије. После победе код Велбужда, њему и оцу није било дато да поживе у миру, јер је ђаво посејао лукаве речи и „брижнога начинише због мене родитеља мога, и тако га раздражише на мене као да уопште не буде имена мога ни живота”. Он је, дакле, био у животној опасности и страдао је од оца као некада Јосиф од своје браће, али спасао га је Бог као некад Јосифа: „И постави ме за господина и владара свој земљи отачаства мога.”
Нису познати одјеци насилне промене на српском престолу. Тек много касније, почетком и крајем XV века, посведочене су осуде Душановог чина у житију Дечанског, које је написао Григорије Цамблак, и у успоменама Константина из Островице, који је у раној младости постао јањичар, а касније ратник пољског краља. Први спис „жигоше” краљевог сина и све оне који су му помагали због огрешења о Божје заповести; други, увелико прожет усменим предањем, у Душановом чину види узрок пропасти династије и српске државе. Поступак према оцу изазвао је проклетство које је погодило самог Душана и његовог сина. Оба ова касна сведочанства потврђују постојање много општије осуде Душана, која има исходиште у анатеми цариградског патријарха и расколу међу црквама, о чему ће касније бити речи.
КАО изданак светородне династије, Душан је, попут претходника наглашавао своје место у родослову, који почиње светим Симеоном и светим Савом. Има повеља у којима мимоилази при том свога оца и представља себе као унука „превисоког светог и страшног краља Стефана Уроша” и праунука преподобног оца Симеона, Стефана Немање. У другој повељи, из јануара 1333. године спомиње родитеље и прародитеље и своју припадност њиховом племену, од којих није далеко телом „праунук и унук, син и наследник истинити њиховог светог корена”.
Многобројније су повеље у којима наглашава да је син Стефана Уроша III. Пресудно за ту промену било би установљивање култа Стефана Дечанског, чија се успомена обележавала 11. новембра (дан св. Мартина, отуда Свети Мрата). По предању које је дошло до поменутог Константина Јањичара, то би се десило девет година после смрти, дакле 1340. године. У сваком случају, било је то пре 1343. године када у уводу једне од својих повеља Душан каже да је видео „нову благодет на родитељу моме светом краљу Урошу”, што значи да су се над гробом Дечанског појавили знаци Божје милости.
Преузевши престо и власт над државом, Душан је морао да преузме и бригу о довршавању очеве задужбине, Пантократоровог манастира у Дечанима. Према речима из једне од дечанских повеља, манастир се још градио када је бугарски цар изненада напао српско краљевство. Није био довршен ни до смрти Дечанског, јер се у натпису изнад врата каже да је „фрад Вита мали брат из Котора града краљева” саградио храм за осам година „господину краљу Стефану Урошу Трећему и својем сину светлому и превеликому и преславному господину краљу Стефану” и завршио га 1335. године, што значи да је грађење почело 1327. године. Поставља се питање да ли је вероватно да је тело Дечанског одмах пренето и сахрањено у још недовршеном манастиру, или је то учињено коју годину касније. Вађење тела из гроба, преношење и поновно сахрањивање од Немањиних времена повезано је са установљивањем култа.
Отуда се вероватније чини да је у своју задужбину пренет једне од следећих година, а да је смештен у ковчег у којем се и данас чува када се „објавио”, кад је добио светачки култ. Душан је и касније, у време када је већ градио своју посебну задужбину манастир, Свети арханђели код Призрена, наглашавао своју улогу у подизању Дечана: на ликовним представама приказан је заједно с оцем као ктитор.
ИАКО је планирани преврат потпуно успео, млади Стефан Душан и великаши који су стајали уз њега добро су знали да се што пре треба побринути о учвршћивању нове власти. При том су могли поћи од значајне чињенице да је још 6. јануара 1322. године на крунисању Стефана Дечанског његов првенац добио круну младог краља и савладара - одлуком Државног сабора, а из руку архиепископа Никодима. Међутим, носиоци нове власти у Србији исто су тако добро знали да нови владар мора да буде на достојан начин крунисан краљевским венцем. Зато је Душаново венчање (крунисање) за краља обављено већ у недељу 8. септембра 1331. године, на празник рођења Богородице (Мала госпојина). Захваљујући опису Душановог животописца - Даниловог Настављача, познате су неке значајне радње везане за овај свечани чин: нови краљ је одмах писао архиепископу Данилу II и позвао га да га благослови и крунише за краља, како то чине патријарси са свим хришћанским царевима. Заповедио је да се у царском двору у Сврчину окупи сабор „отачаства његова”, а ту је пристигао и сам архиепископ Данило II са читавим свештенством. Поменутог дана - у недељу, на празник рођења Богородице - Данило II је положио „царски венац” на главу Стефана Душана, после чега је нови владар са архиепископом приредио велико весеље, даривао Данила II и учеснике Сабора, а онда се од њих растао. Почетком септембра 1331. године у Дубровник је стигла вест о промени на престолу у Србији, па је одлучено да се новом краљу Стефану Душану упути писмо са честиткама и даровима. Али дубровачко посланство није благовремено стигло на српски краљевски двор, јер је Стефан Душан крунисан већ 8. септембра 1331. године.