Претње српског владара
ЗИМУ 1342/1343. године савезници Јован Кантакузин и Стефан Душан провели су у припремама за акције у следећој ратној сезони. Оне су, као и раније, биле усмерене према Серу, значајном граду на путу према трачкој тврђави Дидимотици, где је боравила Ирина Кантакузин са остатком највернијих присталица. У рано пролеће 1343. године одреди Јована Кантакузина и Стефана Душана поново су се нашли под бедемима добро утврђеног и брањеног Сера. У њему је одлучујући утицај још увек имала група житеља противна Јовану Кантакузину, коју су предводили Константин Палеолог и серски митрополит Макарије.
Најпре се, преко гласника, житељима Сера обратио српски краљ, обећавајући им да ће се, уколико град предају Јовану Кантакузину, повући из његове околине. Ако то не учине, запретио је да ће читаво подручје опустошити. Становници су вратили посланике краљу, одлучно изјављујући да су спремни да претрпе и најгоре само да не служе Јовану Кантакузину. Тада је иницијативу преузео Јован Кантакузин, који је позвао становнике Сера да никога не пуштају у град, већ да славе име царице Ане Савојске и чекају исход сукоба у царству Ромеја. Обећавао је да им његови пријатељи Срби, "због заклетве и уговора са њим, неће убудуће никакво зло чинити". Противници Јована Кантакузина у Серу исекли су његовог гласника на четири дела и окачили их на четири градске куле. Савременик Нићифор Григора кратко бележи да је тада Јован Кантакузин без успеха нападао Сер и тврђаве све до Филипа.
Пошто преговори са становницима Сера нису успели, присталице Јована Кантакузина су захтевале да се што пре крене према Дидимотици, а српски краљ је остао под бедемима града, пустошећи његову околину. Међутим, ипак је дао свом пријатељу нешто помоћне војске која није била спремна да ратује у далеким и непознатим крајевима страхујући да се у своју земљу неће вратити, а била је већ исцрпљена дугим ратовањем уза свог краља. Бољи део војске Стефан Душан је, бар по царевим речима, оставио као посаде у градовима које је запосео после смрти кесара Хреље.
С ТАКВИМ снагама Јован Кантакузин није желео да настави кретање према Дидимотици, већ је одлучио да се врати у земљу Срба. Томе су се одлучно супротставиле преостале присталице, које су себи "утувиле да не иду у земљу коју Сунце обасјава и људи настањују, већ у провалије пакла и боравишта мртвих, или нешто друго, ако има, још страшније”. Они нису попустили ни пред царевим упорним убеђивањима да схвате оно што је за њих боље и корисније, "сматрајући да ће им све страхоте што се изрећи могу бити лакше, него да се поново враћају у земљу Срба".
Јован Кантакузин је најпре попустио пред захтевима својих присталица и наставио кретање према Дидимотици, али му је недалеко од Христопоља гласник уручио писмо супруге Ирине са упозорењем да се, уколико нема довољно војске, не приближава Дидимотици, јер се протостратор Андроник Палеолог с јаком пешадијом и коњицом налази код града Перитеориона, а тамо ускоро треба да с бродовима стигне и велики дукс Алексије Апокавк. Та неочекивано најављена опасност убедила је цареве присталице да се ипак врате у земљу Срба. Краља Стефана Душана затекли су у околини Струмице.
Будући да је после дугих перипетија, ипак, морао да се с преосталим присталицама поново склони у земљу српског краља, Јован Кантакузин је ту проводио тешке и брижне дане. Одреди цариградског регентства и даље су угрожавали Дидимотику, па га је стално прогонила мисао да поново треба да крене тамо не би ли помогао супрузи Ирини. Знајући за ту намеру, Стефан Душан му је још једном понудио помоћну војску, али малобројну и слабу, са којом се он, како сам каже, није смео упустити у борбу "против целе државе Ромеја". Јован Кантакузин јадикује да га је тада притисла и несташица новца јер је за две године живота ван земље Ромеја велике суме потрошио на издржавање својих људи, "као и на старешине трибалских (српских) чета, почасти ради".
Из Дидимотике, притиснуте крајњом бедом, новац није могао очекивати, а имућнији људи међу Србима нису хтели да му га позајме "пошто увиђају да он непрекидно у све веће невоље запада, па се стога прибојавају да ће бити сасвим уништен још пре него што се врати кући". У таквој ситуацији, Јовану Кантакузину ништа није преостало осим да остане уз краља Стефана Душана, чекајући повољнију прилику да са више изгледа настави борбу за царски трон. Крајем 1342. године њему су пришли великаши Тесалије и признали га за цара, али је извесно да у средњовековним условима ратовања од њих није могао очекивати знатнију помоћ у борбама у далекој Тракији.
МЕЂУТИМ, у пролећним данима 1343. године, док је са српским краљем боравио у јужним крајевима његове државе, Јовану Кантакузину се јавио нови зрачак наде. У табор двојице владара и пријатеља приспео је извесни Арбен из Лерина, човек који је требало да као гласник српског краља оде у Верију и да преговара о условима за предају града. Тада је тај Арбен кришом саветовао Јовану Кантакузину да и сам пише житељима Верије јер је, иако је служио српском краљу, више волео да Верија и други западни градови припадну Кантакузину. Њихове житеље само нужда тера да служе српском краљу "а душом су више за цара".
По Арбеновом савету, Јован Кантакузин је о свему обавестио Стефана Душана, који је изјавио "да он не прави разлику приђу ли они (житељи Верије) њему или цару". Тако се Арбен запутио у Верију носећи писма Стефана Душана и Јована Кантакузина. Краљево писмо предао је да се чита на јавном скупу становника, а царево писмо тајно је уручио његовим присталицама у граду. Житељи Верије одабрали су тројицу људи који су обавестили Јована Кантакузина да су они од почетка борбе увек били уз њега, али су се плашили да му приђу како не би изазвали завист српског краља према њему.
Јован Кантакузин је похитао да извести Стефана Душана о свему што су му рекли поклисари из Верије, а овај, "чудећи се да становници Верије, како то чине други, не одбијају разговор о цару, и сам одлучи да дело треба привести крају". Краљица Јелена такође је саветовала Јовану Кантакузину да "прилику никако не пропушта, него да, све друго запоставивши, једино настоји да себи потчини Верију, што је необично важно за његов повратак у Дидимотику".
Да би се читава акција успешно обавила, краљица му је понудила да одмах узме за рат увек спремне немачке најамнике. Лично му је нудила своје најамнике Латине, а и мужа је наговорила да тако поступи. Са поменутим најамницима и својим присталицама Јован Кантакузин је стигао у Верију, чији су га становници одушевљено дочекали отворивши му градске капије. Византијском претенденту тада су пришли и житељи неких оближњих тврђава (Сервија, Платамон, Петра, Соск, Старидол), а намесник Тесалије Јован Анђео кренуо је с коњицом према Солуну и улогорио се на реци Галик.
У ОПИСУ важних збивања око града Верије, где се ломило пријатељство Јована Кантакузина и Стефана Душана, следили смо занимљиву и појединостима богату причу цара писца, иако неке од његових исказа треба примити с великим опрезом. Савременик Нићифор Григора знатно сажетије описује те догађаје: посланици из Верије кришом су преговарали с Јованом Кантакузином, јер је српски краљ тражио "да му се град покори и потчини тиме што ће у тврђаву (акропољ) да усели Трибале (Србе)". Јован Кантакузин је напустио табор краља Стефана Душана "подигавши своју пратњу и изашавши тобоже у лов и неку шетњу, ради одмора и царске забаве". Дакле, у причи Нићифора Григоре нема помена о неком пристанку Стефана Душана и његове супруге на покрет Јована Кантакузина према Верији, као ни о уступању најамника. Штавише, ту се наглашава да је краљев пријатељ такорећи кришом напустио заједнички табор.
Тако је априла 1343. године Јован Кантакузин са својим присталицама и одредом немачких најамника српског краља напустио његов табор и упутио се према Верији, чији су га житељи, како сам каже, срдачно дочекали и "нудили су се за војну службу без издатака". Нема сумње да је тај корак Јована Кантакузина наговестио раскид пријатељства с краљем Стефаном Душаном. Већ је назначено да тај савез није почивао на здравим основама, јер му је сваки од њих двојице приступио из сопствених интереса: Јован Кантакузин је желео да осигура војну помоћ у борби против царице Ане Савојске и њених сарадника, а српски краљ је у том савезу уочио погодну прилику да мешањем у грађански рат у царству Ромеја настави освајачке походе према византијским градовима и крајевима.
Како смо видели, у делу Јована Кантакузина има података да је још у време њиховог савеза и пријатељства Стефан Душан у јесен 1342. године самосталном акцијом напао важан град Воден, који му је византијски претендент привремено препустио. С друге стране, описујући догађаје из пролећа 1343. године, цар писац јасно каже да је извесни Арбен био родом из града Лерина који је раније припадао Ромејима, што показује да је српски краљ већ тада држао и овај град на југу Пелагоније.
КРОЈА И ВАЛОНА
У ДЕЛИМА двојице савремених византијских историчара нема података о другим освајачким акцијама српског краља против ромејских градова, предузетим у време његовог пријатељства с Јованом Кантакузином. О томе постоје вести расуте у изворима друге врсте. То је, пре свега, запис из једног рукописа светогорског манастира Дионисијата у којем се каже да је 6851. (1342/1343) године, XI индикта, севастократор Србије кир Нићифор Исак ушао у град Берат у Албанији. Међутим, подаци извора сведоче о томе да је у то време Стефан Душан освојио још неке градове у овој суседној земљи према којој је одавно била усмерена експанзија државе Немањића. У српске руке пала је Кроја, важан град у залеђу Драча, као и Валона, на обали мора.