Главу за - империју!
ЗАИСТА је тешко поверовати у цареву причу да је Стефан Душан пристао да му у предстојећој борби помогне само пријатељства и части ради, додуше добијајући као награду раније освојене ромејске градове. У то су српског краља, наводно, убедили супруга Јелена, присутни великаши, али и сам Јован Кантакузин, који му је предочавао да ће, када он постане владар Ромеја, будући његов пријатељ владати „не само градовима од Христопоља и Солуна, па све до својих граница, него и острвима и Византом и преосталом Тракијом. Јер пријатељима је, кажу мудраци, све заједничко”. Зато се за добијање веродостојне слике о условима уговора закљученог у Паунима између Јована Кантакузина и српског краља треба обратити и другим изворима. Драгоцене вести о томе даје Нићифор Григора, који у опису догађаја из пролећа 1343. године и раскида савеза двојице владара подсећа да је споразумом о пријатељству било предвиђено да градови Ромеја могу „да увек приђу коме би хтели, било споразумом, било опсадом једног или другог, и да један другом не буде на сметњи”. Из тих речи се јасно може закључити да су се у Паунима (лето 1342) Јован Кантакузин и краљ Стефан Душан споразумели да свако од њих задржи оне градове и крајеве које буде освојио у заједничкој борби против регентства царице Ане Савојске.
Пошто је у Паунима закључен и заклетвама потврђен уговор о савезу и пријатељству, као и о заједничкој борби против цариградског регентства, Јован Кантакузин је одлучио да се с помоћним српским одредима упути према трачкој тврђави Дидимотици, где је оставио супругу Ирину. На том путу он је намеравао да најпре покуша да освоји Сер, важан и велики град у долини доњег тока Струме. Нашавши се крајем лета 1342. године са својом војском и српским помоћним одредима под бедемима Сера, Јован Кантакузин је најпре покушао да преговара с његовим житељима. Они су и раније били непријатељски расположени према њему, што се и сада показало јер су његове гласнике засули стрелама и камењем. Зато је војска почела да пустоши околину града, али је изненада почела да хара болест која је најпре погодила српског војводу Вратка, а затим и Јована Оливера. Када су се они опоравили, разболели су се остали српски заповедници и скоро читава војска. Много старешина је умрло, као и више од 1 500 војника. Они су, очигледно, добро јели у плодној околини Сера, а пили су и тек измуљано, младо вино. Јован Кантакузин наглашава да се није разболео нико од његових пратилаца Ромеја.
Сасвим је разумљиво да је после изненадне епидемије у околини Сера, у коју су можда били умешани и прсти његових угрожених житеља, српска војска морала да се врати у своју земљу. Док се Јован Кантакузин бавио под Сером, његов противник, велики дукс Алексије Апокавк, послао је војску и лађе у Христопољ да би претенденту запречили пролаз према Дидимотици, јер су се недалеко од овог приморског града налазили кланци којима је пролазио пут из Македоније у Тракију. Пошто му је тако био препречен пут према Дидимотици, Јован Кантакузин се, како сам прича, упутио према Водену (Едеси), који је опседао српски краљ, али када је тамо приспео, видео је да је Стефан Душан већ освојио град, поткупивши његову посаду. Тада је оценио да је српско запоседање Водена свршен чин коме се он с расположивим снагама не може супротставити, па је, како сам каже, град „невољно и из нужде препустио краљу на чување све док се не буде указала прилика да га он поново сам преузме”. После тога су се два пријатеља и савезника заједно вратила у српску земљу. Вести цара-писца о епизоди око Водена сведоче о томе да је српски краљ у време савеза с њим самостално предузимао походе против градова и крајева Ромеја, желећи при том да у пуној мери искористи грађански рат у царству. Пошто су ти Душанови успеси остварени у периоду између јесени 1342. и краја лета 1943. године, о њима ће бити речи касније. Сада ћемо се вратити збивањима из јесени 1342. године.
ДОК се Јован Кантакузин припремао да са савезничким српским одредима крене у Дидимотику, царица Ана Савојска покушавала је да дипломатским корацима убеди Стефана Душана да прекине пријатељство са увек опасним претендентом, коме никада није била наклоњена. У јесен 1342. године упутила је на српски двор двојицу посланика, извесног Георгија Луку и солунског митрополита Макарија, који су Стефану Душану понудили предају градова „о којима се буду договорили” само да у Цариград пошаље везаног Јована Кантакузина. Пошто је краљ одбио тај предлог, посланици су се после саветовања у Цариграду поново запутили у Србију, овога пута да понуде све градове западно од Христопоља, осим Солуна, захтевајући да Стефан Душан држи Јована Кантакузина заточеног у тамници. Међутим, и нове, примамљивије понуде цариградског регентства остале су без успеха јер их је одбио сам краљ, а томе се с огорчењем супротставила и његова супруга Јелена, као и великаши који су посланицима „пребацивали силну лудост што су гајили наду да ће их убедити у нешто такво што превазилази сваки злочин. Јер сви су они волели цара и нису ништа подносили што би му могло нанети штету”. У одбијању понуда цариградских посланика предњачио је извесни великаш Ковач. Нићифор Григора помиње само једно посланство царице Ане Савојске, које је од Стефана Душана захтевало да преда Јована Кантакузина, или да пошаље његову главу, а за узврат је обећавало градове до Христопоља, као и скори долазак царичине кћери као невесте за Душановог сина Уроша. Тако би српски краљ добио државу која се простире „од Далмације и Илирика и оно што према истоку дотиче обале Јонског мора до Филипа и Христопоља”.
Очигледно је да посланства цариградског регентства нису донела очекиване резултате: и поред примамљивих обећања, нису успела да убеде српског краља да преда Јована Кантакузина, или да га макар држи у тамници. У коментару вести о поменутим мисијама одавно је постављено питање планираног брака између Душановог првенца и кћери Ане Савојске, сестре малолетног цара Јована V Палеолога. Из вести Нићифора Григоре може само да се закључи да су постојали извесни планови о поменутој родбинској вези, а потврду да се можда у томе кренуло и даље пружа одлука млетачког сената (4. септембра 1343) да се српском краљу честита веридба његовог сина са сестром ромејског василевса Јована V Палеолога. Међутим, сасвим је извесно да до планираног брака није дошло, јер се несуђена невеста Марија, кћерка царице Ане Савојске, удала 1353. године за Франческа I Гатилузија, господара Лезбоса.
ИАКО поменуте мисије нису донеле очекиване резултате, регентство царице Ане Савојске није губило наду да ће променити став и политику српског краља и убедити га да раскине пријатељство с Јованом Кантакузином. Пред крај 1342. године иницијативу је преузео велики дукс Алексије Апокавк, несумњиво главни човек цариградског регентства. Он је преко посланика обавестио Стефана Душана да ће бродовима стићи у Македонију и исказао жељу да се састану код града Амфипоља (Христопоља) да би "с њим склопио савез којим ће он (краљ) бити задовољан".
Јован Кантакузин, који описује ту епизоду, наглашава да га је српски краљ о свему благовремено обавестио и запитао да ли одобрава тај састанак, а он му је чак препоручио да се сретне с великим дуксом. Иако је све добро почело, јер је српски краљ с Јованом Кантакузином стигао до тзв. Сланих језера, а Алексије Апокавк бродовима приспео у Амфипољ, надајући се да ће убедити српског краља да му преда опасног претендента, предвиђени сусрет није остварен, по свој прилици зато што је у међувремену умро Хреља који је посредовао у читавом послу.
Велики дукс Алексије Апокавк вратио се у Цариград, а Стефан Душан се потрудио да запоседне градове које је држао Хреља. Посредовање у преговорима о сусрету Стефана Душана са великим дуксом Алексијем Апокавком последња је позната епизода из бурног живота Хреље, који је умро на самом крају 1342. године. Нестанак овог угледног великаша пружио је прилику српском краљу да заузме његове поседе, пре свега градове Струмицу и Мелник.
САВЕТИ БУГАРСКОГ ЦАРА
У САВРЕМЕНИМ изворима има података који сведоче о томе да је цариградско регентство предузимало и друге кораке не би ли раскинуло савез Јована Кантакузина и Стефана Душана. У ту дипломатску игру уплетен је трновски цар Јован Александар, који је у дугом грађанском рату у Византији чешће био на страни царице Ане Савојске. Зато је, по свој прилици крајем 1342. године, слао посланства српском краљу и његовој супрузи, а својој сестри Јелени, наговарајући их да никако не пуштају Јована Кантакузина, "већ да га затвореног држе у тамници или пак убију, јер ће тако њих двојица - Јован Александар и Стефан Душан - без муке моћи да освоје државу Ромеја".
Стефан Душан је тај предлог одбио као нечасну радњу, чему је нарочито допринела краљица Јелена која је, бар по речима самог цара писца, била увек њему наклоњена.