Верни витез Палман
У МАЈУ 1334. године дошло је до кризе у иначе добрим односима између Дубровника и српског краља. Тада је краљу дошло ново трочлано посланство, пошто се он нешто разљутио: "Како се беше порасрчило краљевство ми на властеле дубровачке за Стонски рат (рт)." Посланство је краљ примио код Призрена и, према речима повеље, Дубровчани су пристали "на сву вољу краљевства ми и праву службу", па је краљ потврдио свој дар из прве повеље, са жељом да после тога међу њима не буде неке свађе већ "право живљење" како је раније било.
О узроцима краљеве срџбе може се закључивати по мерама које су том новом повељом прописане. Дубровчани нису смели да приме ниједног човека с краљеве територије, осим људи који су се затекли у време предаје. Предвиђена је била могућност контроле од краља и у његово име, и то тако што би краљев човек и пристав дубровачке општине заједно проверили да ли има оних који су дошли после преузимања територије. Сваки такав човек се морао извести на краљеву територију.
Предвиђено је чак било, уколико краљев човек не нађе никог, а краљ и даље сумња, да се тада морају заклети четворица или петорица властелина у катедрали да по њиховом знању није усељен нити скривен ниједан краљев човек. Тим одредбама о забрани примања људи додато је још и то да су се дубровачки посланици заклели "да пребива поп србски и да поје у црквах које су у Стону и рату (рту) како јест повелевало краљевство ми". У повељи из 1333. године о томе нема помена. Вероватно је то био усмени захтев краљев саопштен посланицима.
Пошто је дошло до смиривања спора због људи који су се склањали на Стонски рат (рт), у односима српског владара и Дубровника преовладали су материјални и финансијски проблеми. Сразмерно дуг период мира открио је у којој мери су се преплитали интереси обеју страна и колико су оне економски зависиле једна од друге. Дубровчани су преостали део новца за Стон исплатили о Петровдану 1333. године као што је било уговорено.
Пре тога су, на краљеву молбу, издали 2.540 перпера за исплату шест бојних коња које је послао хрватски властелин кнез Гргур Курјаковић. После тога је преостао само годишњи данак "трибут стонски", који је имао дугу и занимљиву историју. Душан га је уступио монасима српског манастира светог арханђела Михајла у Јерусалиму, а пренет је касније на монахе манастира Хиландара и светог Павла на Светој гори. Наџивео је не само српско царство него и све средњовековне државе и био исплаћиван као побожни дар, "свећа" монасима, све до краја XVIII века.
КРАЉ Душан је касније и Светодмитарски трибут користио за исплату дугова, најчешће страним трговцима. Али много већу улогу од општине имали су у његовим финансијама дубровачки трговци у улози закупника царина. У државним финансијама је у то време све већи бивао удео прихода од рудника, ковница новца, царина и дажбина од трговине, нарочито од продаје соли. Државна власт, међутим, није располагала ни људима, ни стручношћу потребном за организацију убирања те врсте прихода. Прибегавало се стога свуда познатом и примењиваном давању прихода у закуп.
Трговац појединац или група пословних људи, повезана у трговачко друштво склапали би с владаром уговор о исплати одређеног износа новца за годину, а сами би организовали убирање, што је повлачило обезбеђивање персонала, надзора, евиденције и разноврсне трошкове. Закупници су налазили свој рачун у томе што су убирали више од износа на који су се обавезали уговором. У својству цариника приморски трговци су добијали и извесне управне и судске функције - постајали су у извесном смислу продужена рука државне администрације.
На самом почетку Душанове владавине, већ 1333. године, помиње се једна личност која ће имати важну улогу у ратним збивањима. Био је то витез Палман, заповедник одреда немачких најамника, о којима се више пута говорило у историји Душанових ратовања и освајања. Узимање страних најамника, ратника по позиву, уобичајило се у Србији још за време краља Милутина. Многобројни су били Туркопули, христијанизовани Турци, које је он преузимао од Византинаца. Има, међутим, и трагова службовања западних витезова. Милутинов син већ узима у службу Каталанце, који су своје услуге нудили у читавој јужној Европи. Оставили су неизбрисиве трагове у византијској историји почетком ЏИВ века.
Из немачких земаља, као и из Италије, потицале су такође најамничке дружине, које су ступале у службу владара способних да плате високу цену њихових услуга. Поред Палманових Немаца, помињу се и Латини као друга најамничка група у Србији. Уз краља је и краљица имала свој одред. Венеција је више пута излазила у сусрет Душановим молбама да у њеној околини регрутује најамнике и да их води преко њене територије, а још чешће је одобравала набавку оклопа, штитова и другог ратног материјала.
Добро наоружани оклопљени коњаници добили су у овом делу Европе већи значај откако се падом слободних људи у зависност од господара властелинства сужавала основа масовне, али слабо наоружане војске, која је улогу сачувала једино у локалној одбрани. Без добро обучених и наоружаних коњаника оклопника није се могло замислити офанзивно ратовање. Тек ће шира употреба ватреног оружја променити улогу појединих делова оружаних снага.
У ДУШАНОВО време најамнике је било лакше прибавити него издржавати. Нису сачувани уговори о условима под којим су немачки најамници примани у службу српског владара, али поређењем с најамницима у другим земљама може се закључити да је месечна плата износила 2-3 златника. Одред од петсто најамника морао је месечно стајати око 1.500 дуката или 3.000 перпера. Душан их је држао не само месецима него и годинама, што је у великој мери оптерећивало државне финансије. Отуда су новчане тешкоће биле неизбежне - и поред прихода од рударства у успону и све интензивније трговине.
Проглашењем Јована Кантакузина за цара у трачкој тврђави Дидимотици (26. октобра 1341) званично је почела његова борба за власт против цариградског регентства царице Ане Савојске, мајке малолетног наследника престола Јована В Палеолога, уз коју су као најближи сарадници стајали велики дукс Алексије Апокавк и васељенски патријарх Јован Калекас. Ако је овај нови дуги грађански рат, вођен у годинама појаве турске опасности, и однео последње унутрашње снаге држави Ромеја, он је, с друге стране, био пропраћен неким појавама које нису обележавале раније сличне сукобе у византијској историји. Њихово тумачење неопходно је за разумевање једне веома важне етапе у односима краља Стефана Душана и суседног царства.
Као један од најбогатијих и најмоћнијих људи у Византији, Јован Кантакузин је у борби за царски трон бранио интересе крупног племства, па је зато природно што су се уз противничку страну сврставали сиромашнији житељи преосталих византијских градова у Тракији и Македонији. Та поларизација снага у дугом грађанском рату јавља се већ на његовом почетку јер, с једне стране, сам Јован Кантакузин пише да су му се у лето 1341. године обраћали неки угледни ромејски великаши, као и Хреља, некадашњи поверљив човек српског краља Стефана Дечанског. Међутим, ускоро се огласила и друга страна: већ 27. октобра 1341, дакле непосредно после проглашења Јована Кантакузина за цара, становници Адријанопоља устали су против локалног племства, а покрет незадовољства ширио се градовима Тракије и Македоније, да би највећи замах добио у Солуну, другом граду царства.
Схвативши да губи терен и присталице у царству Ромеја, донео је тешку одлуку да крене у Србију и потражи помоћ краља Стефана Душана, с којим се познавао још од његових сусрета с василевсом Андроником III Палеологом. На скупу преосталих 2.000 присталица у тврђави Гинекокастрон, надомак Солуна, Јован Кантакузин је образложио своју одлуку да се за помоћ обрати Стефану Душану "који је одавно био према њему пријатељски расположен", а чија би помоћ била од велике користи у борби против цариградског регентства. При том је рекао да му је током боравка у Тракији српски краљ послао изасланике с понудом уговора о миру и савезу који подразумева да он неће напасти ниједан ромејски град.
На скупу у Гинекокастру било је речи и о потреби да се помогне становницима града Едесе (Водена) који су нападали одреди српског краља. Али, спас овом славном граду донела је коњица коју је као помоћ из Солуна послао Алексије Апокавк.
ДУШАНОВИ ПРИХОДИ
ЗНАЧАЈАН извор владаочевих прихода биле су царине Новог Брда, Рудника, Брскова, Призрена, затим "зетских тргова", а нарочито Светог Срђа на Бојани, где се продавала со.
Српски краљ је имао свој део прихода од соли која се у Дубровнику продавала становницима залеђа. Трговина сољу је била под надзором државних власти и дозвољена је била само на неким "законитим" местима: на тргу Свети Срђ на Бојани, у Котору, у Дубровнику и Дријевима на Неретви (данас Габела). Овај последњи трг је у међувремену био изгубљен за српску државу.