Муке "младог краља"
ПОСРЕДНА је била власт „младог краља” и над сточарским катунима Влаха и Арбанаса, који су у време које посматрамо већ насељавали пределе северно од Скадарског језера (Полатум, Пилот) и планине које окружују Метохију. Они су као групе, колективи, извршавали обавезе према држави и владару, а унутрашње односе и спорове решавале су њихове старешине по њиховим правним обичајима.
У непосредном суседству Зете, приближно од Боке Которске до залеђа Дубровника, била је територија некадашње кнежевине Травуније, са језгром у Требињској котлини, а периферијом на морској обали (Конавли) и обали Боке Которске (Драчевица). Насупрот Зети, Травунија није имала погодног изласка на море. Њена природна лука био је Дубровник, али он је столећима био одвојен од залеђа, прво под влашћу Византије, затим Нормана, Венеције, а касније угарских краљева. Али, без обзира на различиту врховну власт, Дубровник и травунијско залеђе били су срасли захваљујући трајним привредним везама.
Грађани Дубровника су на територији својих суседа гајили усеве и винову лозу, напасали стоку. На рачун залеђа се ширила дубровачка територија, која је у време о којем говоримо била веома скромна. У саставу српске државе били су Конавли, на чијој обали је био „Стари Дубровник”, и Цавтат, у чијем називу одзвања старина, али он није имао већег значаја.
Повезаност с Дубровником је дала посебан печат травунијској области: кроз њу је, наиме, пролазио најважнији и најпрометнији трговачки пут у унутрашњост Балканског полуострва. Његове главне етапе су познате: Требиње, Гацко, Билећа, Тјентиште, које у називу чува успомену на караванску станицу. Стигавши до горњег тока Дрине код Фоче, пут се рачвао на правац према централним областима Босне и на правац долином Лима, који је затим поред Милешева, преко Сјеничке висоравни, стизао у околину Раса.
Предели дуж тог пута били су непосредно повезани с трговачким центром на обали, а преко њега са обалским градовима који су имали потребу за производима сточарства. На другој страни, тај пут и стално кретање трговаца по њему наметали су одговорност за мир и њихову безбедност, која је почивала на читавој хијерархији колективних одговорности: села, жупе, владареве ризнице.
ИСТУРЕНИ западни део српске државне територије чинио је Хум, Хумска земља или Захумље, планинска област у којој су за живот људи била погодна само крашка поља и предели дуж средњег и доњег тока Неретве на обе њене стране. Била је то неурбанизована и сиромашна територија која се састојала од изолованих насељених острва, раздвојених планинама, слабо повезаних и тешко проходних. Осим Стона, као утврђења на морској обали, и Дријева, као трговачког центра на Неретви, ту није било местa погодних да послуже као центри из којих ће се управљати околном територијом.
Стицајем околности озбиљни проблеми и тешкоће за српску државу јавили су се баш у западним областима, у делокругу „младог краља”, крајевима који су постали периферија откако се српска држава у својој експанзији све више оријентисала према југу и откако јој се средиште померало према Косову и Македонији.
Краљ Милутин је за своје владавине имао на западу супарника - Младена III из породице брибирских кнежева, који су у претходној генерацији, у време унутрашњих нереда у Угарској, израсли у самосталне обласне господаре. Већ су се Младен И и Павле називали господарима Хума и настојали су, а повремено и успевали, да загосподаре долином Неретве и околним областима. Ишли су стопама угарских краљева, који су повремено имали под својом влашћу господу из споредне лозе Немањића (кнез Андрија, жупан Радослав). Милутин је, сaм или са одредима које је слао, успевао да граничне области на западу врати под своју власт.
Како је крајем 1321. године нестао са позорнице краљ Милутин, чији је утицај ослабио током болести, а на супротној страни је још раније, у јуну 1322, краљ Карло Роберт поразио и затворио Младена III, отворио се велики простор за осамостаљивање и афирмацију локалних великаша, раније покорних владарима. Један од значајних добитника у тако измењеној ситуацији био је и млади босански бан Стјепан III Котроманић.
ИЗ Стона, некадашњег епископског и кнежевског седишта, отвореног према мору и од старине повезаног с дубљим залеђем, потекао је покушај да се наметне власт и њоме повеже становништво територије Хума не обазирући се на врховну власт и њене органе. Локални властелин Бранивој, са својим људима и четири сина Бранивојевића: Михајлом, Добровојем, Бранојем и Брајком (Бранком), настојао је да искористи повољан тренутак.
Бранивој је, по свој прилици, био локални функционер (титула му није позната) из времена краља Милутина. Учествовао је 1318. године у борбама с људима бана Младена III. Његови синови су се могли ослонити на очево наслеђе и у измењеним условима деловати самостално. Били су пријатељи Венеције и 1322. године су у граду Имотском опседали Бајамонта Тијепола, венецијанског превратника и одметника, који је угрожавао приморске градове и венецијанске интересе. Пошто је у то време Дубровник био под врховном влашћу Венеције, и односи Бранивојевића с Дубровчанима били су нормални - и поред понеког напада на трговце или пљачке сељака на градској територији у суседству, што је била честа појава у односима међу суседима. Један од браће, Браноје, чак је 1325. године награђиван што је био „увек пријатељ наклоњен и делатан за добро стање града” Дубровника. Осамостаљивање у односу на српског владара долази до изражаја у сукобима с Црепом, властелином у области Гацка и Рудина, као и у чињеници да се у стварима које су се тицале односа са браћом Дубровчани нису обраћали краљу, већ су непосредно с њима преговарали - све до уочи њиховог слома.
У граничном подручју дуж реке Неретве Бранивојевићи су се сударили са босанским баном Стјепаном III. Он је настојао да загосподари Хумом идући траговима хрватских великаша и угарских краљева, при чему није наишао на отпор краља или „младог краља”. Појединости тог ратовања једва да су познате. Два брата Бранивојевића су, према каснијим вестима, изгубила живот у борбама с баном. Догађаји се могу назрети тек од почетка 1326. године, када је босански бан настојао да придобије Дубровчане за савезнике против Бранивојевића. Дубровчани су тражили да савез не буде уперен против српског краља, а о Бранивојевићима су почели да говоре све најгоре. До априла 1326. удружили су снаге Дубровчани и босански бан, тако да су једни нападали с бродова, а други се борили на копну. Главна попришта су била око Стона и Пељешца и у доњем току Неретве, где су оперисали бродови. Преостали Бранивојевићи нису били у стању да пруже одговарајући отпор.
У то време тежиште српско-дубровачких односа преместило се у ближу и даљу околину града, која је несумњиво била под управом и у надлежности „младог краља”, иако се он у догађајима скоро и не спомиње. Вести о његовој заинтересованости појављују се тек почетком априла 1326. године када је од Дубровчана тражио да не шаљу бродовље против Брајка Бранивојевића, који је „његов човек”. Упућени у стварне односе између краља и Бранивојевих синова, Дубровчани се тада нису обазирали на ту поруку, али у каснијим догађајима ће се показати попустљивији.
САМО недељу дана после писма којим је тражио да се уздрже од напада на Брајка, још увек у априлу 1326, „млади краљ” је дошао у близину Дубровника, окружен војводама Младеном и Војином, примио дубровачко посланство и преговарао с њим. Тада је већ имао осамнаест година и несумњиво је учествовао у државничким пословима. Дубровачки посланици су имали овлашћење да позову Душана да посети град, али том приликом позив није био прихваћен.
У време тих преговора већ је почела удружена офанзива на Бранивојевиће. Био је заробљен Брајко, а млади краљ је са својим војводама захтевао да Дубровчани ослободе његову жену, кћерку војводе Војина. Преосталој двојици Бранивојевића није помогла ни млетачка интервенција. Брајко је остао у дубровачком затвору до новембра, када је убијен. Последњи је остао Браноје, који је пружао отпор све до јула, а потом је потражио уточиште на српском двору. Тада се показало да је био у немилости: затворен је, затим премештен у которску тврђаву, где је убијен на подстрек Дубровчана.
Тако је искорењена породица која привлачи пажњу, пре свега, због последица којима је био пропраћен њен слом: прво привремени, а затим трајни губитак територија на западу српске државе. Победници над Бранивојевићима договорно су поделили плен: босански бан је продро до јадранске обале, а Дубровчани су загосподарили Стоном и његовим полуострвом. Правили су планове како да што боље утврде и осигурају Стонски рат (како се тада називао). Упустили су се у преговоре с краљем да би откупили његова права и територију задржали уз његову сагласност. Нису, међутим, пристали на тражену цену.
СРПСКИ ДОХОДАК
БИО је то нови моменат који је додатно оптеретио односе српског краља и Дубровника. По краљевом ступању на престо ти односи су неко време били добри: одмах на почетку своје владавине, краљ је кратком повељом потврдио уговоре које је град имао с његовим оцем и прецима. Заузврат, Дубровчани су њему исплаћивали Светодмитарски или Српски доходак од 2.000 перпера годишње. Поменуто је већ да су Дубровчани посредовали и помагали приликом преговора о планираној краљевој женидби с невестом из јужне Италије. Прве тешкоће се нису појавиле на границама, него међу дубровачким трговцима у Србији, и то у време сукоба између краља Стефана Уроша IIII и његовог братучеда краља Владислава III, који је владао обновљеном Драгутиновом државом. Спорили су се око места Рудник, у којем је било дубровачких трговаца.