Пола царства - сину!
О КРУНИСАЊУ Стефана Душана говоре, пре свега, византијски историчари Јован Кантакузин и Нићифор Григора. Кантакузин каже да, после освајања Сера и већег дела државе Ромеја, Стефан Душан „прогласи себе царем Ромеја и Трибала (Срба), а сину додели достојанство краља”.
Учени Нићифор Григора оставио је нешто детаљнији опис Душановог крунисања јер каже да се он, после освајања крајева до Христопоља и славног града Сера, испунио охолошћу; мислио је да „ништа од оног што је до Византа остало под Ромејима неће одолети његовој сили и владарској власти, прогласи се царем Ромеја и варварски начин замени ромејским обичајима, па се јавно служио владарском капом и сјајним одеждама које приличе тој великој части и служи се и до данас”. Византијски писац даље каже: „А отада је са сином поделио читаву државу: њему (сину) уступио је да по трибалским (српским) обичајима влада (земљом) од Јонског залива и реке Дунава до града Скопља..., а себи узе одатле (од Скопља) ромејске земље и градове према уобичајеном ромејском начину живота до пролаза код кланаца Христопоља”.
У прегледу вести извора о Душановом царском крунисању најпре је наведено шта о томе кажу византијски историчари - будући да су они били савременици тог значајног чина. Њихови описи имају једну заједничку црту: обојица бележе да се Стефан Душан прогласио за цара Ромеја и Трибала (Срба), или само Ромеја, употребљавајући глагол који се односио на чин проглашења василевса Ромеја који је, као што смо видели, претходио његовом црквеном крунисању.
Чини се да се може закључити да је по њиховом мишљењу Стефан Душан „преузео византијско царско достојанство”, али употребом поменутог глагола сасвим одређеног значења двојица савременика желели су да умање значај крунисања Стефана Душана, чина који је био уприличен по свим правилима те церемоније у царству Ромеја. Томе у прилог говори околност да у описивању догађаја после априла 1346. године ниједан од њих не придаје Стефану Душану титулу василевса, већ га називају краљем, пишући ту реч великим словом - Кралис - као да је у питању лично име.
ОПИС царског крунисања Стефана Душана сачуван је у једном занимљивом тексту придодатом уз Раковачки препис Душановог "Законика", где се, пре свега, каже да је Стефан Душан крунисан царским венцем године 6854. (1346), месеца априла, XIV индикта на празник васкрсења Христовог.
Тај свечани чин обављен је „благословом и руком преосвештеног патријарха Јоаникија и свих архијереја сабора српског, благословом и руком преосвештеног патријарха бугарског господина Симеона и свих архијереја сабора бугарског, а и молитвама и благословом свечаснога сабора Свете горе Атона, при том и свим игуманима и свим старцима сабора светогорскога”.
Најзад се спомињу „архијереји престола грчког и сав сабор”. У кратком житију патријарха Саве (1354-1375), делу једног од настављача архиепископа Данила II, говори се да Стефан Душан „заузе не мало градова и крајева грчких ..., узвиси се срцем, зажелевши царско достојанство, венча се на царство”; осим тога, „остави од прародитеља предано му архиепископство ..., постави себи насиљем патријарха Јоаникија”.
Подаци о царском крунисању Стефана Душана, које је обављено у Скопљу на Ускрс, 16. априла 1346. године, овде су наведени како би се могло расправљати о неким важним питањима везаним за тај далекосежан државно-правни чин у историји Србије Немањића. Пре крунисања за цара, Стефан Душан је морао да обави један важан посао, да српског црквеног поглавара и свог поверљивог човека архиепископа Јоаникија уздигне у ранг патријарха.
Било му је свакако добро познато да, према правилима византијског церемонијала, само црквени поглавар с рангом патријарха има право да прогласи кандидата за цара, предајући му круну и друге знаке његове титуле. Проглашење Јоаникија за патријарха обављено је у сарадњи с трновским патријархом Симеоном, који је присуствовао свечаности у Скопљу. Ту важну услугу Стефан Душан је лако обезбедио, будући да је од почетка владавине био у добрим односима с трновским царем Јованом Александром, чијом сестром Јеленом се и оженио. Одавно је постављено питање хронологије рукоположења Јоаникија за патријарха. Најпре је изнета претпоставка да је тај чин обављен на Цвети, велики празник који пада на недељу дана пре Ускрса (9. априла 1346). Међутим, постоје и претпоставке да је Јоаникије рукоположен за патријарха нешто раније, у јануару 1346. године, по свој прилици на Богојављење. Извесно је да у изворима нема јасних података о времену рукоположења Јоаникија за патријарха, па се тај значајан чин само може датирати у време између Душановог проглашења за цара и крунисања, односно између јануара и априла 1346. године.
Из описа Душановог крунисања, који се налази у аутобиографској белешци уз Раковачки препис "Законика", види се да су тој свечаности у Скопљу присуствовали још неки високи црквени достојанственици, пре свега, светогорски прот са часним игуманима и старцима атоским. Иако ће касније бити више речи о односу цара Стефана Душана према манастирима и монасима Свете горе атоске, треба нагласити да је присуство њених часних челника на свечаности у Скопљу било логична последица споразума који су они неколико месеци раније склопили са српским краљем, а чије су одредбе наведене у Душановој општој хрисовуљи светогорским манастирима из новембра 1345. године.
У опису Душановог крунисања наведено је да су свечаности присуствовали и "архијереји престола грчког и сав сабор", што се, према изнетим тумачењима, односило на охридског архиепископа Николу, чије се седиште од 1334. године налазило у границама српске државе.
ПРЕМА описима двојице ондашњих савременика, византијских историчара Јована Кантакузина и Нићифора Григоре, Душаново царско крунисање било је пропраћено неким одлукама које су важне за оцену унутрашњих прилика у новоствореном Српском царству. Јован Кантакузин пише да је том приликом Душанов син Урош добио достојанство краља, чему, чини се, није посвећена довољна пажња, а та значајна вест је тумачена да је тада млади Урош постао очев савладар, као што је то било у суседној Византији. Међутим, такво објашњење није прихватљиво јер је познато да је у царству Ромеја савладар или сацар добијао титулу василевса, а да титула краља није била позната Ромејима.
Додељивање титуле краља младом Урошу, коју су српски владари носили од крунисања Стефана Првовенчаног (1217), сведочи о жељи Стефана Душана да, и поред узимања царске круне, очува одређене државно-правне традиције у Србији. Оне су, као што ћемо касније видети, имале посебно место у односима цара Стефана Душана са неким суседним државама, пре свега с Дубровником. Као краљ, Урош се ретко јавља у Душановом "Законику", чији су редови били прожети идејом царства установљеног у Србији баш од Стефана Душана.
ДРУГА значајна одлука која је пропратила царско крунисање Стефана Душана такође је повезана са положајем и статусом младог краља и савладара Уроша. О њој говори учени Византинац Нићифор Григора. Наиме, он каже да је тада Стефан Душан са сином поделио државу: Урошу је уступио да по трибалским (српским) обичајима влада земљом од Јонског залива и реке Дунава до града Скопља, а за себе је задржао ромејске земље и градове, према уобичајеном ромејском начину живота, до пролаза код кланаца Христопоља.
Те занимљиве вести одавно су регистроване у стручној литератури, али су касније аутори настојали да у другим савременим изворима уоче податке који би говорили о подели Српског царства после 1346. године. Пре свега, посебна пажња је посвећена хрисовуљи цара Стефана Душана Дубровнику од 20. септембра 1349. године, у којој се неколико пута говори о земљи царевој и краљевој.
Такође је уочено да се у хрисовуљи цара Стефана Душана Хиландару из 1348. године, манастиру потврђују села у Србији и Романији, или земљи грчкој. Наслућено је да та подела у географском смислу одговара садржини вести Нићифора Григоре, али и зонама различитих утицаја привређивања у старим српским и освојеним византијским крајевима. Пажња је посвећена и хрисовуљи цара Стефана Душана из 1352/3. године, којом се серском митрополиту Јакову дарује црква светог Николе на Пчињи, а уз тај акт приложена је и кратка потврдна хрисовуља краља Уроша.
Поменутим доказима придодато је и духовито запажање да је највише византијске титуле цар Стефан Душан додељивао великашима у Романији. Беху то деспоти Симеон Палеолог, Јован Асен и Јован Оливер, севастократори Дејан и Бранко Младеновић, кесари Прељуб и Војихна. На другој страни, у српској земљи краља Уроша, валикашима су додељиване старе српске титуле, на пример, титула кнеза - Војиславу Војиновићу, а титула жупана - Алтоману.
СВА ВЛАСТ
НА основу тумачења података поменутих извора искристалисало се уверење да је приликом царског крунисања, 16. априла 1346. године, Стефан Душан заиста поделио своју државу, тако што је сину, краљу Урошу, дао старе српске земље северно од Скопља, а он је боравио и владао у јужним крајевима које је не тако давно освојио од царства Ромеја. Ваља признати да је било и умеренијих тумачења података о подели Српског царства Стефана Душана. Исказао их је још Александар Соловјев верујући да је подела извршена само формално, а да је у ствари читава територија била под влашћу Стефана Душана, што су прихватили и други историчари.