Политика младог цара
У НОВИЈИМ радовима, међутим, изнета су и другачија тумачења наведених података, којима је исказана сумња у било какву поделу царства Стефана Душана. О том важном питању расправљао је Љубомир Максимовић, потрудивши се да у већ изучаваним изворима, пре свега у хрисовуљи цара Стефана Душана Дубровнику (издатој септембра 1349), уочи податке о јединству територије Душановог царства: за преступе према Дубровчанима у царевој и краљевој земљи надлежан је царев суд, а Дубровчани ће за преступе у трговима царства и краљевства одговарати пред царским судовима; сукобе између двеју страна решаваће искључиво цар.
Закључак је да је територија Српског царства остала јединствена и да је личност цара Стефана Душана представљала основни чинилац обједињавања српских и византијских земаља у његовим границама. Што се тиче вести Нићифора Григоре, она је одраз разлика у начину живота, "економским и друштвеним приликама, па и у организацији и методама управљања".
Разматрајући питање устројства Српског царства, Сима Ћирковић је, такође, кренуо од Душанове хрисовуље Дубровнику, у којој је уочио још неке доказе о јединству територије српске државе. Људи који су после 1333. године приспели у Стон и Стонски рат означени су као "људи царства ми", а у одредби о враћању међа на стање из времена краља Милутина "старе немањићке земље које окружују тадашњу дубровачку територију убрајају се у цареву земљу". Спомену цареве и краљеве земље у хрисовуљи Дубровнику Ћирковић је супротставио анализу редова Душановог "Законика", где се краљ помиње само неколико пута.
Упоређујући та два сазнања, он верује да је помињање краљеве земље и краљевства у повељи Дубровнику последица Душанове жеље да се у односима с Републиком ослони на старе традиције које су постојале још од времена краљевства у Србији, јер "краљ је био наследник права и обавеза ранијих српских владара у односима са Дубровником и у тој улози није могао бити оспораван".
С ДРУГЕ стране у Душановом "Законику" није било потребе да се помиње краљ, односно Урош, јер у управном систему, хијерархији јурисдикције и методи владања није било ничег што би одговарало подели на земљу цареву у краљеву. Подела је била чисто теоријске природе, а имала је своје корене у Душановом настојању да истакне континуитет српске државе, али и да нагласи континуитет свога удела у царству Ромеја, односно освајања његових градова и крајева.
Извесно је да резултати новијих истраживања потврђују раније наслућивано уверење да је подела Српског царства после 1346. године била чисто теоријска, а да се читава територија налазила под неприкосновеном влашћу Стефана Душана. Уосталом, у време издавања хрисовуље Дубровнику (септембра 1349), а и проглашења првог дела Душановог "Законика" (1349), краљ Урош је био врло млад, па је тешко веровати да је могао да обавља неке владарске дужности у њему додељеном делу Српског царства.
У вези са царским крунисањем Стефана Душана поставља се питање тумачења основа његове царске идеологије, односно намера с којима се одлучио на тај корак, ставши тако формално у исти ранг с владарима суседних држава Византије и Бугарске. У нашој и страној историографији дуго је преовлађивало уверење да је узимањем царске круне Стефан Душан намеравао да, слично плану бугарског цара Симеона (893-927), освоји Цариград, сруши Византију и да на њеним темељима образује ново српско-грчко царство које би наследило и универзалистичке претензије царства Ромеја.
Међутим, изнета су и нова тумачења царске идеологије Стефана Душана. Пре свега, уочени су главни чиниоци у обликовању идеје царства у политици Стефана Душана. Оцењено је да је један од одлучујућих фактора било освајање пространих византијских територија, због чега се у времену између 1343. и 1345. године Стефан Душан и назвао „честник Грком”.
С друге стране, у аутобиографској белешци уз Душанов "Законик" речено је да му је Бог даровао "земље и све стране поморја и велике градове царства грчког". Такво Душаново учешће у царству Ромеја политички је обележено планирањем брака младог Уроша и кћерке царице Ане Савојске (1343), а симболички - краљевим пристанком да Светогорци пре његовог имена спомињу име цара Ромеја (новембра 1345).
ДРУГИ значајан темељ царске идеологије Стефана Душана представљало је позивање на познате традиције према којима су сви цареви Ромеја у ствари наследници првог хришћанског цара Константина Великог, којем је анђео као гласник Господњи предао круну и друге знаке царске власти. Та мисао је исказана у поменутој белешци уз Душанов "Законик", где се наглашава: "И све ми даде у руке као Великом Константину цару, земље и све стране поморја и велике градове царства грчког".
Сличну идеју налазимо и у аренги Душанове српске хрисовуље манастиру св. Пантелејмона на Светој гори, у којој где се истиче да је примањем царског венца он постао подобан царевима, као и "великом и равноапостолном цару Константину". Сима Ћирковић верује да су Душанова царска идеологија и његов став према царевима Ромеја почивали на принципима којих су се у односима с Палеолозима придржавали бугарски владари. Поседујући титулу цара, они су учествовали у ромејском царству, али без жеље да га разоре или замене.
Крунисањем Стефана Душана увећао се број царева у хришћанском свету, што је несумњиво ослабило идеју о постојању једног универзалног царства, али није значило и њену негацију. Однос Стефана Душана према Византији може да се посматра као нека врста савладарства, чији се корени назиру у познатом спору око карактера царске власти између Андроника III Палеолога и трновског цара Јована Александра, описаном у делу Јована Кантакузина. Тада је цар Ромеја тражио да бугарски владар призна његово првенство, јер по ромејском закону цареви синови најстаријег називају царем, покоравају му се и служе му.
За време владавине Јована Кантакузина у престоници (1347-1350) мења се положај Стефана Душана, који више није "учесник" у царству, већ постаје противцар. У прилог изнетом тумачењу говори чињеница да је цар Стефан Душан признао Јована V Палеолога за василевса Ромеја. Учинио је то најпре у зиму 1350/1. године приликом сусрета с Јованом Кантакузином надомак Солуна, када је цару-писцу рекао "да не треба да буде жалостан што је присвојио неки део државе Ромеја јер сам има много пута више присвајајући од исте (државе) оно што другом припада". При том је свакако мислио на младог цара Јована V Палеолога. Неколико месеци касније (крајем пролећа 1351) цар Стефан Душан је исто тако поступио. Склопио је уговор с Јованом V Палеологом о заједничкој борби против Јована Кантакузина, а ускоро му је пружио и сасвим конкретну помоћ у тој борби.
КАДА се говори о карактеру и значењу царске титуле Стефана Душана, треба водити рачуна и о начину на који је он сам изражавао своје царске идеје и претензије. У средњовековним условима повеље су биле право огледало државно-правних, титуларних и територијалних претензија. Цар Стефан Душан је први српски владар који је издавао на грчком језику писане хрисовуље, повеље оверене златним печатом, чије је даривање, као израз посебне милости, представљало искључиво право царева Ромеја.
Такви његови акти, од којих су углавном сачувани они који су издати светогорским манастирима, писани су потпуно по угледу на хрисовуље византијске царске канцеларије. Истини за вољу, треба нагласити да је Стефан Душан још као краљ издавао хрисовуље писане грчким језиком, али су оне у неким одликама одступале од одговарајућих узора царева Ромеја. Важна је и чињеница да је после крунисања у Скопљу (априла 1346) цар Стефан Душан издавао и грчким језиком писане простагме - врсту повеља које су биле једно од основних обележја власти цара Ромеја.
За праву оцену Душанових царских претензија нарочито су драгоцене његове хрисовуље јер њихове интитулације и потписи речито о томе говоре. Поодавно је уочено да се у Душановим царским потписима појављују етнички и географски називи којих нема у годинама краљевства. То су, пре свега, термини „западна страна” и „Поморје” који очигледно представљају одраз освајања византијских градова и крајева.
Царски потпис
У ПОТПИСИМА повеља цара Стефана Душана запажају се две основне варијанте, које непосредно зависе од језика којим су акти писани. У српским хрисовуљама насталим после априла 1346. године Стефан Душан се најчешће потписивао као „цар Срба и Грка”, што подсећа на узоре византијских царева чија се титула увек везује за појам Ромеја, дакле, за етнички или државно-правни појам, а не за географску категорију.
У грчким хрисовуљама, пак, он се најчешће потписује као „Стефан и Христу Богу верни цар и самодржац Србије и Романије”. Тај облик потписа очигледно је настао по угледу на потписе византијских царева, само што се, уместо Ромеја, јавља термин Романија, а Душанова царска титула не везује се за етничке, односе државно-правне појмове, већ за територијалне називе.