Душан креће на Солун
ПОШТО је крунисањем у Сврчину легализована промена на престолу, нови краљ Стефан Душан морао је да одмах поведе рачуна о надама и очекивањима српске властеле која га је и истакла као свог кандидата за престо у побуни против Стефана Дечанског. Властела је устала против старог краља уверена да он није довољно искористио повољну ситуацију у којој се Србија, као победничка сила, нашла после битке код Велбужда (23. јула 1331). Ваља признати да после те блиставе победе Стефан Дечански није предузео неке шире освајачке походе ни према крајевима у држави палог трновског цара Михајла Шишмана, ни против његовог савезника, ромејског василевса Андроника III Палеолога, који је на византијско-српској граници у Македонији опрезно чекао исход рата Србије и Бугарске.
А, у свакој средњовековној држави, па и у Србији Немањића, властела је чинила основну покретачку снагу освајачке политике, јер је у запоседању нових територија видела један од основних начина да увећа своју покретну и непокретну имовину. Освајачке тежње српске властеле јасно су биле исказиване и у ранијим етапама византијско-српских односа, на пример у преговорима краља Милутина с царем Андроником II Палеологом (1299), када су се угледни великаши у Србији противили склапању мира с Византијом. Освајачки походи тадашњих српских владара усмеравани су природним путевима који су се долинама Вардара и Струме отварали према северним обалама Егејског мора, као и према градовима у западној Македонији и Албанији.
Свакако да је, сагласно описаним жељама и интересима, српска властела очекивала да ће нови краљ, којег је и довела на престо, што пре кренути у освајања према југу, јер већи походи у том правцу нису предузимани још од почетних година владавине краља Милутина (1282/1283). Зато је Стефан Душан већ у јесен 1331. године кренуо с војском у том правцу, а вести о његовом првом походу налазимо једино у делу савременика Нићифора Григоре, који бележи да су српски великаши, пошто су учврстили и осигурали власт Стефану Душану, кренули у ратни поход освојивши ромејску земљу до Струме и Амфипоља, са Струмицом и осталим местима.
ЗА владавине Стефана Дечанског Струмица је била под влашћу Ромеја, а у њој је као заповедник седео Димитрије, син великог логотета Теодора Метохита. С друге стране, познато је да је у пролеће 1327. године Нићифор Григора, идући као византијски посланик на српски двор, боравио у Струмици која се тада налазила под влашћу цара Ромеја. Када је млади Стефан Душан преузео власт, граница српског краљевства према Византији почињала је од јадранске обале јужно од Љеша, обухватала крајеве Пилота, Дебра и Полога, градове Кичево, Велес, Просек и Штип и завршавала се јужно од Велбужда. На страни према којој је био усмерен први војни поход Стефана Душана византијско-српска граница се налазила између Штипа и Струмице, а сада је померена освајањем другога града.
Да би се објаснили услови под којима је тај нови велики освајачки поход Стефана Душана предузет и остварен, ваља се присетити неких збивања у суседном царству Ромеја која су проистекла из дугог грађанског рата вођеног између 1321. и 1328. године. У држави Стефана Душана се изненада обрео један угледан Ромеј, Сиргијан, који је, као добар познавалац прилика у царству, а и човек с многоструким везама, могао да буде неизмерно користан саветник и помагач српском краљу.
Познато је да су и раније неки ромејски великаши бежали у суседну Србију и били корисни у организовању напада на византијске пограничне крајеве, али се поменути Сиргијан од њих одвајао угледом и утицајем. Будући да је Сиргијанов долазак у Србију отворио најсмелије освајачке наде српском краљу, а истовремено озбиљно забринуо цара Андроника III Палеолога и његовог најближег сарадника Јована Кантакузина, корисно би било казати нешто о личности византијског пребега.
Сиргијан је био син угледног куманског поглавара и сестричине цара Михајла ВIII Палеолога. А пошто је рођен око 1290, припадао је групи младих ромејских великаша окупљених 1321. године око Андроника III, који је уз њихову подршку почео борбу за власт против свога деде, старог цара Андроника II Палеолога. Међутим, превртљиви скоројевић Сиргијан је убрзо променио страну: вероватно због ривалства с великим доместиком Јованом Кантакузином, напустио је табор младог претендента и пришао старом цару Андронику II Палеологу.
Када су се деда и унук привремено измирили (1322), Сиргијан је осуђен на доживотну тамницу, из које је ослобођен 1328/1329. године на интервенцију баш великог доместика Јована Кантакузина, најближег пријатеља и сарадника новог цара Андроника III Палеолога (1328-1341). У данима цареве изненадне тешке болести (зима 1329/1330) Сиргијан је, опет посредовањем Јована Кантакузина, постављен за намесника западних крајева са седиштем у Солуну.
ОВДЕ, у граду св. Димитрија, Сиргијан се зближио с царицом Ритом Ксенијом, мајком Андроника III Палеолога, која га је, понета неодољивом мржњом према заједничком противнику Јовану Кантакузину, усинила и одредила за свог наследника, обећавши му као посед град Солун. Када је у лето 1333. године царица - мајка Рита Ксенија преминула, Сиргијан је изненада остао без њене заштите, па се Јован Кантакузин осмелио да га оптужи за заверу коју је наводно још 1330. године ковао против Андроника III Палеолога у време његове тешке болести.
Тада су почеле нове авантуре немирног и славољубивог Сиргијана, повезане с његовим бекством у Србију. Не желећи да падне у руке старог супарника Јована Кантакузина, превејани пустолов је најпре из престонице утекао у ђеновљанску Галату, а пошто се ни ту није осећао сигуран од прогонитеља, запутио се на млетачку Еубеју, где је проборавио дуже време. Одатле је Сиргијан писао цару Андронику III Палеологу молећи га да му опрости кривицу и додели комад земље негде у Македонији, на ивици царства Ромеја. Али пошто његова молба није услишена, он је кренуо у континенталну Грчку, па се преко Локриђана и Акарнанаца склонио код Албанаца у Тесалији, који су га спасли због старог пријатељства утемељеног у време када је он био намесник у крајевима на западу.
Захваљујући албанским путовођама, Сиргијан је као пребег безбедно стигао краљу Стефану Душану (крајем 1333). Он га је дочекао с припадајућим почастима мислећи да му његов долазак пружа прилику да с већим надама започне рат са Ромејима. Примио га је као прикладног госта, пријатеља, истомишљеника и добронамерног саветника који је обећавао да ће му потчинити ромејску област у Македонији уколико му помогне да се дочепа власти у царству.
Било је неопходно у главним цртама описати бурну каријеру славољубивог и превртљивог Сиргијана, јер је његов изненадни долазак као пребега пружио краљу Стефану Душану неочекивану и сјајну прилику да крене у права освајања ромејских градова у Македонији. Ратовање је почело у лето 1334. године. Већ први успеси нових савезника показали су да њихове наде нису биле неосноване, јер је Сиргијан с одредима које му је дао српски краљ освојио више градића, а и велики град Касторију (Костур).
СИРГИЈАН је истовремено послао многа писма у ромејске градове, нудећи њиховим житељима новац, поседе и достојанства, па су се многи од њих полакомили да му приђу. Независно од овог похода у којем су учествовали и краљеви одреди, Стефан Душан је самостално освојио неке важне византијске градове у Македонији, пре свега Прилеп и Охрид, а онда је требало да са својим савезником крене на Солун, чији је пук већ исказивао наклоност према Сиргијану и био спреман да му отвори градске капије. Савременик Нићифор Григора прича да је „усред лета” српски краљ с војском следио Сиргијана у кретању ка Солуну, а да су им успут прилазили цели крајеви и градови „јер су већ одавно желели Сиргијанову управу, а и због летине, јер је управо било време жетве”. То је свакако важно за тачније датирање похода савезника према Солуну.
Описане акције краља Стефана Душана и пребега Сиргијана угрозиле су виталне интересе византијске власти у Македонији и залеђу Солуна, што је убрзо уочио и сам цар Андроник III Палеолог. Зато је већ у пролеће 1334. године из престонице похитао у трачку тврђаву Дидимотику, где је прикупљао војску за борбу. У лето 1334. године, када су чете српског краља већ стигле на Вардар, цар Андроник III Палеолог, који се налазио код језера Волвон, између Рендине и Солуна, добио је лоше вести да је турска флота од шездесет лађа усидрена између Палене и Атоса и да одатле пљачка крајеве Халкидике. Против ње је послат велики доместик Јован Кантакузин, а Андроник III Палеолог се упутио у Солун. Ту је цару дошао извесни Сфранцес Палеолог да му понуди своје услуге у ликвидацији Сиргијана, опасног пребега и саветника српског краља у походу на ромејску земљу.
Тада је скован лукав план да и он сам привидно пребегне у табор Стефана Душана, да тамо задобије Сиргијаново поверење, и да га, кад се за то укаже прилика, ухвати и доведе у неку од тврђава, где ће га пажљиво чувати док га не преда цару. Да би читава ствар деловала што уверљивије, предузети су још неки успутни кораци: Сфранцес Палеолог је најпре постављен за управника неких пограничних тврђава (Соск, Деври, Старидол и Хлерин), а кад је по договору отказао послушност ромејском василевсу и пришао Стефану Душану, имовина у Солуну му је заплењена, а његова супруга изложена јавној порузи на градском тргу.
ОСВАЈАЧКИ ПОХОДИ
ПРВИ освајачки поход Стефана Душана, који је ишао путевима раније означеним за владавине краља Милутина, очигледно није донео већа територијална проширења српском краљевству. Међутим, Срби ће ускоро кренути у освајања много ширег замаха, која ће, с једне стране, довести до знатних померања византијско-српске границе, а, с друге, представљати само први у низу великих освајачких похода краља и цара Стефана Душана према византијским крајевима и градовима.
Крајњи резултат тих ратова за освајање области царства Ромеја, који су потрајали више од једне деценије, било је померање српских граница далеко према југу, до доњег тока Месте, обале Коринтског залива и залеђа Драча.