СИМА ЋИРКОВИЋ И БОЖИДАР ФЕРЈАНЧИЋ
Стефан Душан - цар и краљ

Преко преврата до престола
Силом до круне
Казна суровог краља
Умире краљ Милутин
Муке "младог краља"
Зидање Високих Дечана
Пад старог Стефана
Душан креће на Солун
Мир љутих противника
Бугари нуде уједињење
Круна невести Јелени
Поход на Ромеју
Побуна војводе Богоја
Верни витез Палман
Одговор краљице Јелене
Главу за - империју!
Претње српског владара
Сукоб бивших савезника
Селџуци на туђим коњима
Ширење Српског царства
Душану царска круна
Пола царства - сину!
Политика младог цара
Рукоположен патријарх Јоаникије
Анатема српском цару
Гости Горе Атоске
Писма папе Иночентија VI
Јалова мисија Петра Томе

Селџуци на туђим коњима
ДОЛАЗАК Јована Кантакузина и савезника Селџука у Тракију одјекнуо је и у Цариграду, где је у јесен 1342. године стигло посланство емира Умура који је нудио мир царици Ани Савојској. У тим преговорима велики дукс Алексије Апокавк тешко је оптуживао Кантакузина, "којег није сачувала ни мудрост, ни ратна вештина, него то што је негде далеко као скитница међу Трибалима (Србима) боравио. Сада када је стигао близу, схватиће да му је боље било да за плату служи Србима, него да се бори за царство Ромеја".
Међутим, положај Јована Кантакузина убрзо се променио у пролеће 1344. године, јер је његов савезник емир Умур решио да напусти Тракију и да се врати у своје седиште Смирну. На тај корак емир се одлучио због окупљања бродова и војске хришћанске лиге за крсташки рат против Турака. Идеја о таквом походу јавила се још 1334. године, али није остварена, па је обновљена за понтификата папе Климента ВИ (1342-1352).
Хришћанска флота коју су сачињавали бродови Млетака, кипарског краља Хуга IV од Лузињана, родских витезова и папе кренула је на Смирну (пролеће 1344), због чега је Умур морао да се врати и брани свој град. Сам Јован Кантакузин каже да га је повлачење Умура у Малу Азију довело у тежак положај, јер му је тада запретила опасност од свих суседа. Краљ Стефан Душан је, "водећи главну силу своје војске", стигао до Зихне, намеравајући да га нападне у Тракији. С друге стране, трновски цар Јован Александар је, као савезник цариградског регентства, стигао до тврђаве Стилвне.
Дакле, према вестима Јована Кантакузина, српски краљ је у пролеће 1344. године с главнином војске био код Зихне, града у југоисточној Македонији, спреман да ратује против царевих трупа у Тракији. То нам говори да је Стефан Душан будно пратио збивања у грађанском рату у царству Ромеја, желећи да искористи сваку прилику за напад на снаге бившег савезника и пријатеља Јована Кантакузина. Полазећи од наведеног податка цара писца, још је давно Флорински закључио да је јануара-фебруара 1344. године Стефан Душан освојио Зихну, али да није ишао даље према Христопољу или Серу, јер му је стигла вест о повратку Селџука у Малу Азију. Међутим, један недавно објављен извор пружа драгоцене податке који потпуно осветљавају боравак српског краља у околини Зихне у пролеће 1344. године.
У АРХIVУ светогорског манастира Филотеја чува се његова хрисовуља писана грчким језиком, а датирана на месец јул 1344. године. Том повељом Стефан Душан додељује баштинске поседе групи од шеснаест великаша (архонтопула) из Зихне, с правом да на њима насељавају елевтере, односно људе који нису уписани у практике. Они могу да слободно располажу поменутим поседом, да га продају, поклањају, мењају, дају у мираз, дарују црквама и манастирима, а локалном чиновнику (кефалији) забрањује се да их омета у његовом уживању. Ако се јави неко из породице Ралина, која је раније држала посед, и затражи од краља повратак власништва, он ће му дати друго имање у истој вредности.
Сазнање да је јула 1344. године краљ Стефан Душан даровао поседе житељима (архонтопулима) у Зихни јасно сведочи о томе да је он тада држао овај град у југоисточној Македонији, јер познато је да су у средњем веку владари даривали поседе само у градовима и крајевима који су се налазили под њиховом непосредном влашћу. Природно је претпоставити да је српски краљ освојио Зихну у пролеће 1344. године, када је, како каже Јован Кантакузин, с главнином војске стигао до тога града.
Иако није познато како је српски краљ освојио Зихну, ако се имају у виду примери других ромејских градова, може се веровати да је он и овде нашао присталице спремне да му отворе градске капије, за шта их је нова власт достојно наградила. О томе сведоче многобројни примери. Такви су у Зихни били у краљевој хрисовуљи поменути архонтопули, који су ускоро за то награђени.
У пролеће 1344. године краљ Стефан Душан се налазио у Зихни, очекујући даљи расплет догађаја у грађанском рату чија се позорница очигледно пренела у плодну и равну Тракију. Тада се збио један занимљив догађај који има посебно место у историји односа Стефана Душана с Турцима. Већ је напоменуто да је селџучки емир Умур морао да, због напада хришћанских бродова на његово седиште Смирну, напусти свог савезника Јована Кантакузина и да се врати у Малу Азију, али то не значи да су сви селџучки ратници напустили европско бојиште.
У МАЈУ 1344. године латински бродови су код полуострва Лонгос напали и попалили селџучке лађе, чије су се посаде спасле бекством на обалу, намеравајући да се копненим путем пробију до Херсона и врате у Малу Азију. Тих дана, Стефан Душан је у Зихни добио обавештења о поменутом догађају, па је одлучио да у сусрет Турцима пошаље најбољи део своје војске под заповедништвом Прељуба, за којег цар писац каже "да је изгледа храброшћу, срчаношћу и искуством премашивао његове (Душанове) великаше".
Краљ је наредио својим војницима да се "сукобе са варварима где год их буду срели". Његови одабрани коњаници и Селџуци, којих је по процени цара писца било 3.100, сусрели су се код места Стефанијане које се налазило у равници. Угледавши непријатеља, Турци су се повукли у оближња брда, а Срби су оставили коње и кренули за њима пешке, тешко се крећући узбрдо под теретом оружја. Тобоже бежећи, Турци су хитро кренули према остављеним коњима Срба, до којих су брзо стигли "будући без оклопа и лаки". Узјахавши њихове коње устремили су се на Прељубове војнике, од којих су већину побили, неке су заробили, а остали се "једва спасоше, растуривши се пешке по брду".
Битка код Стефанијане, која се одиграла у другој половини маја 1344. године, има посебан значај у српској средњовековној историји, јер је то први сукоб Срба с Турцима, односно Селџуцима на тлу Балканског полуострва. То је био окршај који се није добро завршио по одабрани део краљеве војске и њеног заповедника Прељуба. Вест о поразу затекла је Стефана Душана у Зихни, одакле је он и упутио војску у сусрет Турцима. Страхујући од последица пораза, краљ је одлучио да се одмах врати у своју земљу, "заборавивши због несреће која га је снашла рат против цара (Јована Кантакузина)".
СЕЛЏУЦИ су упутили изасланике Јовану Кантакузину, који је опседао Грацијанопољ, извештавајући га о победи над Србима и исказујући спремност да му, уколико сакупи потребан новац, помогну у даљој борби. Пошто су га непријатељи одасвуд нападали, а још није знао да се српски краљ вратио у своју земљу, Јовану Кантакузину се чинило да је помоћ Селџука потребна и благовремено приспела, али није имао новца да их исплати, обећавајући да ће то учинити чим новац стигне из Дидимотике.
Ако се краљ Стефан Душан после пораза српске коњице код Стефанијане заиста и повукао у своју земљу, он је у лето 1344. године поново био у Зихни, о чему сведочи околност да је јула издао поменуту грчку хрисовуљу архонтопулима у том граду. Стефан Душан је, очигледно, оценио да ће бити корисно да се врати у близину крајева у којима су се одвијале борбе за царски трон у Византији, утолико пре што се Јован Кантакузин нашао пред тешким искушењима: напустили су га савезници Селџуци, а против њега се, привучен понудама цариградског регентства, окренуо и родопски господар Момчило, чије су чете нападале Кантакузинова упоришта у Тракији.
Иако је извесно да је у јесен 1344. године Стефан Душан још увек боравио у југоисточној Македонији, он је почетком зиме напустио те крајеве и вратио се у средиште своје државе. Првог јануара 1345. године боравио је у Скопљу, када је његов логотет Хрс писао повељу за хиландарски пирг. Ако се хронолошки спорна Душанова повеља властелину Рудлу датира у март 1345. године, може да се претпостави да је Стефан Душан читаву зиму 1344/1345. године провео у Србији припремајући се да почетком пролећа крене у крајеве југоисточне Македоније не би ли се нашао ближе суседној Тракији, где се наслућивала завршна етапа грађанског рата у царству Ромеја.
МИЗЕ И ТРИБАЛИ
ВЕРОВАТНОЋА да је у пролеће 1344. године краљ Стефан Душан, осим Зихне, освојио још неке градове у југоисточној Македонији отвара питање судбине Драме, чије се освајање датирало у време између пада Сера (24. септембра 1345) и 1347. године. Недавно је изнета претпоставка да је Драма освојена раније него што се веровало - између пролећа 1344. и септембра 1345. године, при чему се пошло од сазнања да је Стефан Душан освојио Зихну у пролеће 1344. године. Дакле, изнети подаци упућују на закључак да је у пролеће 1344. године, када је, како сам цар писац каже, приспео у југоисточну Македонију "водећи главну силу своје војске", краљ Стефан Душан освојио неколико важних градова у овој области. Одјек тих српских освајања као да се наслућује у делу Јована Кантакузина, који описује долазак посланика цариградског регентства на преговоре о споразуму и измирењу. Ана Савојска и њени сарадници одлучили су се на такав корак "опазивши да је ромејска држава већ у опасности и распарчана на хиљаду делова и да су и многи велики градови пали под Мизе (Бугаре) и Трибале (Србе), а да је читава Тракија покорена од Персијанаца (Турака)". Крајем 1344. године Јован Кантакузин је у Дидимотици предочио посланицима из Сера и Цариграда да је рат донео много невоља Ромејима: Срби су већ потчинили многе градове и ако се то продужи, завладаће читавом Македонијом.