Сукоб бивших савезника
ОДЛАЗАК Јована Кантакузина из табора краља Стефана Душана (априла 1343) и тријумфалан улазак у Верију, чији су га житељи позвали и свесрдно прихватили, значили су и стварни крај савеза двојице владара закљученог после дугих преговора у Паунима, резиденцији Стефана Душана (лето 1342). Тада су поново ојачале позиције Јована Кантакузина у царству Ромеја, јер су му, поред житеља важног града Верије, пришли и житељи неких тврђава у широј околини (Сервија, Платамон, Петра, Соск и Старидол). А ако се томе дода и околност да су неколико месеци раније (крајем 1342) уз њега стали и архонти плодне Тесалије, реално је претпоставити да је византијски претендент оценио да нема потребе да и даље одржава савез са краљем Стефаном Душаном.
Чинило се да му поменуте промене у држању житеља појединих области царства Ромеја пружају добре изгледе да без помоћи српског краља успешно настави борбу за царски трон. На такво његово опредељење свакако је утицало и сазнање да је, у данима пријатељства и савеза, српски краљ у самосталним походима освајао градове и крајеве царства Ромеја.
С друге стране, и сам Стефан Душан је увидео да му савез са Јованом Кантакузином ограничава слободу деловања у коришћењу унутрашње кризе у суседном царству и даљим акцијама против ромејских градова, а треба подсетити и на околност да је од цариградског регентства већ добијао примамљиве понуде уступања територије не би ли се одрекао савеза са Јованом Кантакузином и предао им га, или га макар држао у тамници.
Међутим, иако је обојици партнера било јасно да је пријатељству дошао крај, ни краљ Стефан Душан, а још мање Јован Кантакузин, нису хтели да јавно откажу савез и обавезе које су из њега проистицале. После догађаја из априла 1343. године и одласка Јована Кантакузина у Верију, краљ се, по свој прилици, вратио у Србију, где се припремао да започне градњу своје задужбине, манастира Свети арханђели код Призрена.
БОРАВАК српског краља у Призрену (маја 1343), далеко од позорнице бурних промена односа с Јованом Кантакузином, не значи да је он заборавио свог бившег савезника. Напротив, Стефан Душан је и даље будно пратио држање и поступке Јована Кантакузина, али је у томе показивао мудру уздржаност, иако му је било јасно да су се њихови односи из основа променили. Чини се да је српски краљ, ипак, био затечен изненадним обртом догађаја и одласком Јована Кантакузина у Верију, што се наслућује из речи Нићифора Григоре да је он "заборавио она добра која је имао као награду од Јована Кантакузина", па је, привучен обећањима из Цариграда "окренуо мисао ка заверама". Био је испуњен гневом и кајањем што је испустио из руку Јована Кантакузина, због чега је намеравао да покрене рат против њега, али је страховао да ће, ако први раскине заклетве и огласи се као противник божји, "постати пример велике несреће и одмах предмет људског подсмеха; задржа се на садашњем стању, тајним слутњама морећи душу".
У тим данима иницијативу преузима Стефан Душан који је, сасвим се преобразивши, раније пријатељство претворио у бес и себе је прекоревао "што није цара задржао на сваки начин, покушавши да уништи његову војну силу". Зато је преко посланика опозвао немачке најамнике које је недавно уступио Јовану Кантакузину, али "не показујући срџбу, него изговарајући се неким другим разлозима". Међутим, како наглашава цар писац, најамници нису хтели да се повинују краљевој наредби, изјављујући да ће му остати верни све док му не обезбеде сигурност, али су му истовремено саветовали да се одмах повуче у Верију, јер је јасно да ће Стефан Душан покренути рат против њега.
Српски краљ је упутио посланике и солунском намеснику, великом контоставлу Михајлу Мономаху, свакако знајући да је он прешао на страну Палеолога. Наговарао га је да што пре нападне Јована Кантакузина, користећи повољну околност што он још увек нема снажну војску, и при том му предочио да је опозвао Латине које је уступио византијском претенденту. Михајло Мономах и његове присталице у Солуну веровали су да ће српски краљ ускоро напасти Јована Кантакузина, па су се припремали да и они крену у бој против њега.
ИЗВЕСНО је да су наведени поступци српског краља узнемирили Јована Кантакузина, у чији су табор на реци Галик стигле и забрињавајуће вести из Солуна да се у граду очекује долазак његовог огорченог противника, великог дукса Алексија Апокавка с војском Ромеја и Селџука. Зато је Јован Кантакузин одлучио да се што пре врати у безбедну Верију. Покренувши се према западу, застао је на Вардару, набујалом од пролећних киша, притиснут великим бригама.
Слутио је да је српски краљ с војском улогорен у близини, али, с друге стране, није смео да чека смиривање воде, страхујући од напада надмоћнијих непријатељских снага окупљених у Солуну. Тада је у царев табор стигла вест да се на другој страни Вардара заиста налази војска српског краља, којом заповедају Божикић и Стефан. Иако су српски изасланици изјавили цару да је краљев одред стигао у жељи да му помогне у борби против "војске покренуте из Солуна", он је, како сам каже, прозрео праве намере Срба: да су се спремали да у погодном тренутку крену на њега и да га нападну истовремено с одредима Алексија Апокавка из Солуна.
Нашавши се у незавидном положају, Јован је током ноћи у свом табору одржао саветовање са синовима Матијом и Манојлом и окупљеним присталицама. Процењено је да је мудрије да се што пре стигне на набујали Вардар и тамо потражи неки газ пре него што приспе војска из Солуна и уједини се с краљевим одредом са друге стране реке. Тада се у табору Јована Кантакузина изненада појавио један човек из оближњег села Гаврова. Рекао је цару да му дугује захвалност за неко давно учињено доброчинство, те га због тога обавештава да се на другој обали реке налази српска војска, спремна за заједнички напад с одредима из Солуна, и да он сам у знак захвалности жели да му покаже прелаз преко реке.
Када је Кантакузинова војска стигла до газа, Срби су је засули стрелама, али се цар у јуришу докопао друге обале и противнике натерао у бекство. У том часу се, како сам пише, претварао да није схватио краљеву замку, па је наредио да се Срби не гоне и убијају, јер није желео "да краљу пружи било какав изговор за рат". После окршаја, Јован Кантакузин је безбедно наставио пут према Верији, а истога дана је на леву обалу Вардара пристигла и војска из Солуна, која се, сазнавши за оно што се десило, вратила тужна, јер је цар успео да утекне.
Иако се из извештаја двојице савремених историчара види да је у касно пролеће 1343. године дошло до првог сукоба одреда бивших савезника, даљи развој догађаја показује да ниједан од њих није био спреман да се јавно огласи као непријатељ. Ако поменуту причу Јована Кантакузина да је својим људима наредио да не гоне разбежале Србе на Вардару можемо тумачити његовом жељом да у свакој прилици своје деловање прикаже у најбољем светлу, у овим данима постоје и неки други поступци бивших пријатеља који поткрепљују уверење о њиховој опрезности у међусобним односима. Чим се вратио у Верију, Јован Кантакузин је наградио немачке најамнике доброчинствима "за наклоност према њему", а затим их је отпослао Стефану Душану "објавивши да су његови војници на Вардару поступали противно уговорима и заклетвама које су међусобно закључили".
С ДРУГЕ стране, ни Стефан Душан се није одлучио на отворени рат, јер је Јовану Кантакузину послао поменуте заповеднике Божикића и Стефана, препуштајући му да им изрекне заслужену казну "што су без његовог знања заратили на цара пријатеља". Међутим, цар је Душанове заповеднике само прекорео што су се "дрзнули да поступе неправедно и недостојно краљевог пријатељства", па им је опростио и пустио их.
У тим данима када се ломила политика Стефана Душана према бившем пријатељу Јовану Кантакузину, природно је да је оживела и дипломатска активност Алексија Апокавка, чија се војска с Вардара вратила у Солун после Кантакузиновог преласка преко реке и одласка у Верију. Видевши да се цар спасао, велики дукс је из Солуна најпре послао изасланике српском краљу, настојећи да га многим даровима покрене на рат против њега. Апокавк је упутио посланике и у Верију, покушавајући да се споразуме с Јованом Кантакузином, али је он то одлучно одбио и оптужио га да је својом политиком нанео велике штете земљи Ромеја.
Предочио му је да ће бити потребно да се Стефану Душану понуди "доста дарова и новаца да би се убедио да подигне рат против мене; неће бити довољни само градови који су дати". Нићифор Григора такође говори о посланицима које је Апокавк упутио у Верију, наглашавајући да је том приликом Кантакузин замерао свом противнику да је много новаца потрошио на опрему војске и флоте, као и на посланства Стефану Душану: слао му је најраскошније поклоне, али и краљици Јелени, као и српским великашима.
ЗАВЕРА
ЗАНИМЉИВО је да је у овим данима и сам Стефан Душан појачао своју активност према бившем пријатељу Јовану Кантакузину. Најпре је упутио посланике у Верију, тражећи као таоце децу угледних житеља, и то под изговором бриге о Кантакузину - како против њега не би ковали заверу. У опису ове епизоде цар писац наглашава да је српски краљ у ствари намеравао да становнике Верије окрене против њега "јер као да он наводно нешто рђаво спрема и ради користи њихову децу препушта Србима (Трибалима)". Зато он није прихватио захтев о таоцима, захваливши становницима Верије за бригу и старање о њему.
Пошто није успела замисао са житељима Верије, српски краљ се, бар по речима цара, окренуо другим плановима: позвао га је да дође у његов табор, правдајући се да се нешто покреће у суседној Угарској, због чега је желео да се с њим посаветује "јер ником другом није више веровао због показане привржености, великог познавања таквих ствари и искуства". Пријатељи међу Србима одали су Јовану Кантакузину да је краљ у ствари намеравао да га намами и зароби, али се он, не желећи да пружи било какав повод за рат, правио да ништа не зна о Душановим правим намерама. Изјавио је да не може да напусти Верију, па је у краљев табор послао млађег сина Манојла и нећака Јована Анђела. Пошто му замисао о заробљавању Јована Кантакузина није успела, Стефан Душан је поменуте изасланике вратио у Верију.