Анатема српском цару
ЧИНИ се да је прва реакција с те стране имала више приватан карактер, а потекла је од Јована Кантакузина, некадашњег пријатеља и савезника краља Стефана Душана. Византијски претендент је искористио боравак јерусалимског патријарха Лазара у Адријанопољу да га у том граду на празник Свети Константин и Јелена (21. маја 1346) крунише за цара.
Добро познавајући византијске државно-правне норме, Јован Кантакузин је свакако био свестан специфичности крунисања у Адријанопољу. Свечаност није обављена у цариградској цркви Света Софија, а крунисао га је јерусалимски, а не васељенски патријарх. Зато је после уласка у Цариград (фебруара 1347) Кантакузин одлучио да се поново крунише за цара. Церемонија је обављена на исти празник, 21. маја 1347. године, али је он царске знаке сада добио из руку васељенског патријарха Исаије.
Описане околности везане за прво крунисање Јована Кантакузина у Адријанопољу (21. маја 1346) дају основу за веровање да је тај чин био израз његове личне реакције на недавно царско крунисање бившег пријатеља и савезника Стефана Душана, које је месец дана раније свечано обављено у Скопљу.
Када је реч о званичној реакцији Византије на Душаново царско крунисање и проглашење патријаршије, могу се навести две важне карактеристике: уследила је неколико година касније, а њен покретач био је васељенски патријарх Калист. Занимљиво је да о том важном кораку Ромеја говори домаћи извор, један од настављача Данила II, у кратком житију српског патријарха Саве (1354-1375). Ту се описује како је после освајања грчких земаља Стефан Душан „оставио прародитељску власт краљевства, пожелео је царски сан и венчао се на царство..., штавише, оставио је од прародитеља и Светог Саве предану архиепископију од цариградског патријарха добијену, па је на силу себи поставио патријарха Јоаникија, уз чији савет је прогнао цариградске митрополите из освојених градова”. Због тога је патријарх Калист послао изасланике који су из цркве одлучили српског цара, патријарха и архијереје.
У ТУМАЧЕЊУ вести о анатеми изреченој цару Стефану Душану, патријарху Јоаникију и српским архијерејима најпре се поставља питање времена тог јединственог поступка Васељенске патријаршије, која у ранијим сличним узурпацијама царске круне није прибегавала таквим казнама. Патријарх Калист је у два наврата био на челу византијске цркве: први пут од 10. јуна 1350. до новембра 1353. године, а други пут знатно дуже - од јануара 1355. до августа 1363. године. У разматрањима о времену анатеме изречене српском цару и патријарху једнодушно је оцењено да се то догодило за његовог првог понтификата, дакле између 1350. и 1353. године, мада је било покушаја да се она и прецизније датира. Предложена хронологија ове анатеме Васељенске патријаршије - јесен 1350. године - дозвољава да се наслуте прави мотиви за предузимање тог јединственог чина. Његов идејни покретач био је по свој прилици цар Јован Кантакузин, који је у јесен 1350. године, после дуге борбе, успео да сломи њему противан покрет зилота у Солуну и да коначно завлада тим славним градом.
Непосредно после тога, Јован Кантакузин је предузео успешне акције према градовима и тврђавама које је у ширем солунском залеђу држао српски цар (Верија, Воден, Сервија и др.). За политичку припрему тог подухвата била му је добродошла јавна осуда царске титуле његовог бившег пријатеља, сада љутог противника Стефана Душана, па је под његовим утицајем васељенски патријарх Калист изрекао анатему српском цару, патријарху и архијерејима.
Међутим, анатема патријарха Калиста није била једина званична реакција Византије на царску титулу Стефана Душана. Са исте стране уследио је и корак сасвим супротног карактера. Да би се он потпуно разумео, подсетићемо на нека збивања везана за личност младог цара Јована V Палеолога, кога је у зиму 1350/1351. године Јован Кантакузин, запутивши се у престоницу, оставио у Солуну. Иако ће о тој занимљивој епизоди из историје односа Стефана Душана и царева Ромеја бити више речи у једном од следећих поглавља, овде ћемо ипак нагласити да је крајем пролећа 1351. године надомак Солуна закључен споразум о савезу између српског цара и младог Јована V Палеолога, који је, извесно, био уперен против њиховог заједничког непријатеља Јована Кантакузина.
ЈЕДНА од важних тачака тог споразума може се наслутити из хрисовуље Јована V Палеолога манастиру Хиландару (јула 1351), за чије даривање је василевса молио „преузвишени василевс Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан”. То јасно говори да је василевс Јован V Палеолог признао царску титулу свом новом пријатељу Стефану Душану, али онако како су Ромеји то чинили и раније, на пример, у случају Карла Великог или бугарских царева. Душанова титула василевса ограничена је на Србију, чиме се јасно разликовала од титуле цара Ромеја.
Ово је свакако био један од услова споразума о савезу двојице владара, сада уједињених у борби против заједничког непријатеља Јована Кантакузина. Са византијске стране то је представљало највеће могуће признање царске титуле Стефана Душана.
Ако је Калистова анатема српском цару и патријарху била изречена из политичких разлога, исте побуде условиле су и признање царске титуле Стефана Душана од стране Јована V Палеолога, коме је била потребна његова помоћ у борби против таста Јована Кантакузина. Међутим, у хрисовуљи Јована V Палеолога Хиландару објашњава се и однос цара Стефана Душана према василевсу Ромеја. Тражење потврде поседа које је Хиландар сада имао и на територији Српског царства показује да је Стефан Душан био спреман да свом новом савезнику призна титулу цара Ромеја, а тиме и извесно првенство у хришћанској васељени.
Царска титула Стефана Душана добила је још једно признање с византијске стране. Учинили су то часни манастири и монаси Свете горе атоске. У претходном поглављу детаљно је размотрен споразум који је новембра 1345. године посредством свог логотета Хрса Стефан Душан закључио са светогорским протом и његовим саветом, чиме је регулисао односе са атоским манастирима који су се сада нашли под његовом влашћу. Из тог документа, тзв. опште хрисовуље свим светогорским манастирима, издвојићемо само споразум да се име српског краља помиње на службама у читавој Светој гори, али да се пре тога увек спомене име цара Ромеја. Овај споразум сведочи о томе да су Светогорци признали краља Стефана Душана за новог господара, али да ипак нису желели да прекидају везе с василевсом Ромеја у Цариграду. Међутим, значајна је чињеница да су они међу првима признали царску титулу Стефана Душана јер су свечаном крунисању у Скопљу (16. априла 1346) присуствовали светогорски прот Теодорет, сви игумани и старци сабора атоског.
У ЗВАНИЧНИМ документима светогорског протата сачувано је неколико драгоцених спомена Стефана Душана као владајућег цара, формулисаних по узорима царева Ромеја, али уз навођење имена Стефан, што није било уобичајено при спомињању владајућег василевса Ромеја. Светогорци су Стефана Душана „називали својим царем и господарем, али не и царем Ромеја”. Иако ћемо о односу и политици цара Стефана Душана према Светој гори атоској говорити у једном од следећих поглавља, сматрали смо да је било неопходно подсетити на став Светогораца према његовој царској титули.
Ваља се, такође, запитати како су друге државе и владари тог времена реаговали на царску титулу Стефана Душана јер су, после његовог царског крунисања, на Балканском полуострву постојала четири цара: Јован V Палеолог, Јован Кантакузин, Јован Александар и Стефан Душан. У разматрању тог важног питања ослонићемо се на драгоцене резултате расправе Михаила Динића. Најпре ћемо погледати како су се према Душановој царској титули односили увек опрезни Дубровчани, који су упутили и своје изасланике на крунисање у Скопљу. У писмима упућеним после тог чина на српски двор, Дубровчани су Стефана Душана ословљавали као цара, али се то не би могло рећи кад су у питању документи упућивани у Угарску, у којима се Стефан Душан титулише као "реџ Рассие или Сцлавоние".
У писму упућеном на сицилијански двор краљици Јованки, Дубровчани су цара Стефана Душана и његовог сина Уроша титулисали као реџ Рассие. Занимљиво је, такође, какав је став према Душановој царској титули заузела суседна Босна, односно њен владар Стјепан II Котроманић. На основу података из извора Динић је закључио да се Босна понашала слично Дубровчанима: титулисање царева Србије зависило је од тога коме се њен владар обраћао.
ПИСМА ПАПЕ ИНОЋЕНТИЈА VI
ВАЖАН партнер с којим је Српско царство наставило да негује одавно успостављене односе била је и Млетачка република, па се поставља питање како је она реаговала на Душанову царску титулу. Из докумената којима се њене установе обраћају цару Стефану Душану и његовом сину Урошу може се уочити да их називају царевима (императорес), али и краљевима (реџ), при чему додају епитете Раџие ет Грецорум. Од суседних држава, Угарска, због свог положаја у западном римокатоличком свету, није била спремна да призна царску титулу Стефана Душана, па су он и његов син Урош у угарским повељама увек називани краљевима Рашке (реџ Рассие).
У контактима са Србијом тога времена ни папска курија није била спремна да Стефану Душану и његовом наследнику Урошу призна титулу цара. Папа Иноћентије VI је два пута писао цару Стефану Душану не ословљавајући га као цара, а у обраћању црквеном поглавару Јоаникију се наглашава да је незаконито постао патријарх. Римски цар Карло ИВ имао је исти став према Душановој царској титули, јер га у писму од 19. фебруара 1355. године назива само краљем Рашке (Рассие), а исто чини и у писму византијском цару Јовану V Палеологу.