Рукоположен патријарх Јоаникије
О НАВЕДЕНИМ облицима Душанових царских потписа треба дати неколико напомена. Наиме, у тим приликама се у његовој царској титулатури увек на првом месту наводе Срби или Србија "који као најважнији ослонац Душанове власти нису могли бити заобиђени". С друге стране, важно је сазнање да се термини Грци и Романија јављају у Душановим потписима и пре његовог царског крунисања: јула 1344. године српски краљ је свој први сачувани грчки акт потписао као "краљ Срба и Грка", а октобра 1345. године грчку хрисовуљу манастиру св. Јована Продрома код Сера потписује као "краљ Србије и Романије".
Употреба термина Романија, чиме се Душанови грчки потписи јасно разликују од ромејских узора, чини се да означава извесно ограничење његове царске титуле и сведочи да је он био свестан околности да му и поседовање великих делова византијске територије није о томе довољно да се титулише као цар Ромеја. Пре свега, требало је мислити на освајање царске престонице Константинопоља, или макар славног града Солуна.
Међутим, документи потекли из Душанове владарске канцеларије нису једини вид његових царских претензија исказиваних после крунисања у Скопљу. Узимање царске титуле морало је имати одраза и у раду његових државних ковница. После тог чина, Стефан Душан је ковао новац с царском титулом у натписима на српском или латинском језику и тај новац био је бољег квалитета у односу на раније серије новаца у Србији.
Сасвим је разумљиво да је царско крунисање Стефана Душана имало одраза и у натписима печата, сачуваних уз његове царске повеље. Може се рећи да су постојале две врсте Душанових царских печата: једна за крајеве који су се донедавно налазили под влашћу Ромеја, па и за Свету гору, а друга намењена српским земљама.
ЗАХВАЉУЈУЋИ истраживањима у области уметности у српској држави средине XIV столећа, стечена су и нова сазнања о последицама које је Душаново царско крунисање оставило у градитељству и сликарству тог времена. Свакако није случајно да су баш средином XIV столећа саграђени репрезентативни споменици-задужбине: Дечани, Свети арханђели код Призрена и Матејич.
Занимљиво је да је грађење Дечана започето још за владавине Стефана Дечанског, настављено за владавине краља Стефана Душана, а довршено после његовог крунисања у Скопљу. Црква је била посвећена Христу Пантократору, вероватно успомена ктитора који је с породицом у прогонству у Цариграду боравио у славном манастиру Христа Пантократора. Душанова идеја царства нашла је свој пуни израз у зидању манастира Свети арханђели код Призрена. Његова црква посвећена светом арханђелу Михајлу који српском цару дарује победнички мач, преносећи му харизму и знаке божанске власти по узору на Константина Великог. На основу свих радњи предузетих у градњи манастира Свети арханђели, као и његовог изгледа, може се поуздано веровати да је Стефан Душан замислио да ова велелепна црква буде његов маузолеј. У југозападном делу цркве налазио се Душанов гроб.
Најзад из тог времена потиче и црква Богородице у Матејчи на Скопској црној гори, грађевина импозантних димензија чије је зидање такође завршено после Душановог царског крунисања.
Новија истраживања су показала да је Душаново царско крунисање унело важне промене и у ликовним представама владајуће породице. У ранијим композицијама породице краља Стефана Душана у средишту се налазио млади Урош окружен родитељима, а после априла 1346. године у средишту стоји цар Стефан Душан, по узору на византијску царску иконографију. Промене се запажају и у представи лозе Немањића, која је први пут сликана у Грачаници краља Милутина (око 1320). У тим композицијама из доба краљевства у врху лозе представљан је родоначелник династије Стефан Немања - свети Симеон Мироточиви, а затим се у низу налазе његови потомци, до владара из времена сликања лозе. Међутим, у таквим композицијама се после 1346. године на врху лозе слика краљ и цар Стефан Душан, сам или са супругом Јеленом и сином Урошем, док се неки поштовани преци, као на пример Стефан Немања, налазе у доњем делу композиције.
ЗАПАЖА се још једна новина: поред припадника династије Немањића сликају се и византијски цареви, уз чије ликове стоје грчки натписи. Најзад, може се наслутити да је идеја царства унела промене у још неке видове духовног и уметничког живота Србије средине XIV века. Нешто пре царског крунисања, Стефан Душан је наредио писцима окупљеним око Пећке патријаршије да сачине зборнике о животима краљева и архиепископа српских, као и да постојеће допуне житијима оних који недостају. Тиме је желео да прослави свете и славне претке, али и да подвуче сагласје државе и цркве. Истовремено, желео је да осигура легитимност позиција на престолу Србије и Романије, или статус цара Срба и Грка.
Оставићемо за тренутак по страни царску титулу Стефана Душана, стечену у Скопљу (16. априла 1346), и позабавићемо се питањем које је промене у титулатуру српског црквеног поглавара унело његово рукоположење за патријарха. Пре Душановог царског крунисања српски архиепископ Јоаникије унапређен је за патријарха будући да је само с тим чином могао Стефану Душану да додели знаке царског достојанства. Из података савремених извора могло би се закључити да се српски црквени поглавар није, аналогно Душановом поступку, називао патријархом Срба и Грка.
У документима и натписима на портретима уз његову титулу патријарха помињу се српске и поморске земље. Само у јеванђељу писаном септембра 1354. године за серског митрополита Јакова стоји да је завршено у време цара Стефана Душана и "свепреосвештеног и благочастивог патријарха Србљем и Грком мир Јоаникија". Тек се Јоаникијев наследник патријарх Сава (1354-1375) у документима и потписима појављује као патријарх Срба и Грка.
Ако се посматрају последице прогласа царства у Србији, поставља се као природно и питање како су државе и владари тадашњег света реаговали на царску титулу Стефана Душана, јер сасвим је извесно да је он тим чином пореметио политичко устројство хришћанске васељене. У тражењу одговора најпре ћемо се окренути Византији, будући да је крунисањем за цара Стефан Душан непосредно угрозио идеалну супрематију цара Ромеја у хришћанском свету.
ПРЕМА државно-правној теорији коју је Византија доследно заступала и бранила до краја свог постојања, василевс Ромеја је, као наследник првог хришћанског цара Константина Великог, био једини законити владар хришћанске васељене, а његово земаљско царство требало је да буде саздано по угледу на царство небеско.
Бранећи ту теорију универзалне власти, Византија је створила систем хијерархије држава на чијем челу се налазио василевс Ромеја, а сви други владари имали су своје место, чији је ранг зависио од њиховог угледа и моћи, што је и одређивало однос василевса према њима. Међутим, Стефан Душан није био први владар који је угрозио тај господарећи положај василевса Ромеја у хришћанској васељени. Много раније то је учинио Карло Велики, кога је папа Лав III на Божић 800. године крунисао у Риму за цара.
Ускоро је уследио још опаснији покушај узурпације права василевса Ромеја. Учинио је то моћни бугарски владар Симеон (893-927), који је у Цариграду крунисан за цара (913) и који је јасно исказивао намере да освоји Цариград и оснује грчко-бугарско царство са истим универзалистичким претензијама у хришћанском свету.
Стефан Душан је био последњи владар који је својим царским крунисањем непосредно угрозио супрематију василевса Ромеја у хришћанској васељени, па најпре треба погледати како је Византија реаговала на тај чин. Да би се разумели карактер и време те реакције, подсетићемо на важну околност да је у данима Душановог крунисања у Византији још увек трајао грађански рат започет у јесен 1341. године, у којем се Јован Кантакузин борио за царски престо с регентством царице-мајке Ане Савојске која је у Цариграду владала у име малолетног сина Јована V Палеолога.
У Византији су фактички постојала два цара: на једној страни то је био млади Јован V Палеолог, најстарији син и законити наследник рано преминулог Андроника III Палеолога (умро 15. јуна 1341), а на другој је стајао узурпатор Јован Кантакузин, који је 26. октобра 1341. године у трачкој тврђави Дидимотици проглашен за цара. Не треба изгубити из вида и чињеницу да је у тим годинама царство Ромеја представљало по територији малу државу, чије су унутрашње снаге усахле у грађанским ратовима прве половине XIV века.
ПОБЕДНИЧКИ НАЛЕТ ДУШАНА
НАСУПРОТ слабашној Византији стајао је као противник моћни српски владар Стефан Душан, "који је у победничком налету одузео половину њене територије. Никада раније у дугој историји царства Ромеја није тако оштро била изражена несразмера и противуречност између византијских претензија и политичке стварности". Изнете оцене положаја Византије, као и односа снага између ње и државе Стефана Душана биле су неопходне да би се потпуније и боље разумели став и кораци званичног Цариграда према Српском царству.