Одговор краљице Јелене
ПОШТО је у Гинекокастру, окружен преосталим присталицама, донео судбоносну одлуку да од Стефана Душана потражи помоћ, у борби за царски престо, Јован Кантакузин је јуна 1342. године упутио у Србију двојицу посланика који би, пре свега, подсетили српског краља да треба да се придржава склопљеног уговора о миру. Међутим, поклисари су заробљени у близини Просека и предати Алексију Апокавку у Солуну. Неуспех мисије поверљивих људи, ипак, није обесхрабрио Јована Кантакузина. Штавише, можда је убрзао његову одлуку да се из Гинекокастра (надомак Солуна) с преосталим присталицама сaм запути у Србију не би ли у непосредном сусрету са српским краљем осигурао његову помоћ у борби против цариградског регентства.
Пут према северу водио га је долином Вардара, па се он најпре задржао у граду Просеку, где је као заповедника затекао извесног Михајла Асена који је раније пребегао српском краљу. Био је то један од оних Ромеја који су често прелазили на српску страну. Михајло Асен је достојно дочекао Јована Кантакузина, поздравивши га као цара, а његове људе снабдео је потребним намирницама, тако да је ратна дружина могла да настави пут. Крећући се узводно путем уз десну обалу Вардара према Скопљу, Јован Кантакузин и његова пратња су код Велеса, на другој страни реке угледали многобројну војску Јована Оливера, једног од најмоћнијих Срба (Трибала), којег је византијски претендент познавао још од ранијих сусрета цара Андроника III Палеолога са српским краљем, а према речима Нићифора Григоре, "беше му одавно пријатељ".
Пошто су се преко гласника двојица угледних људи договорили о сусрету, Јован Кантакузин је прешао Вардар и провео више дана са Јованом Оливером, који је њега и читаву његову пратњу богато гостио. Штавише, цар писац наглашава да му је моћни српски велможа пришао "као господару и свако му поштовање указивао", а изјавио је да "жели не само да му буде пријатељ него и један од оних који му верно служе". Други савременик, Нићифор Григора, такође наглашава да је Јован Оливер много дана гостио Јована Кантакузина, који је свог љубазног домаћина издашно даривао "предметима украшеним драгим камењем и сребрним посуђем".
ПОШТО је достојно дочекао неочекиваног и угледног госта из царства Ромеја, Јован Оливер је, по договору с њим, похитао да о свему што пре обавести Стефана Душана, а Јован Кантакузин је с пратњом наставио пут према Скопљу, где се, очекујући вести од краља, задржао извесно време. Тих дана Стефан Душан се затекао у крају званом Морава, пратећи супругу Јелену, која је путовала у госте брату, трновском цару Јовану Александру. Сасвим је разумљиво да Јовану Оливеру није било тешко да српски краљевски пар убеди да треба да прекине намеравано путовање и да се врати у владарску резиденцију како би достојно дочекали угледног госта који се, треба признати, сасвим разликовао од Ромеја раније приспелих у Србију.
Били су то угледни поданици царства који су се, незадовољни положајем у Византији, надали да ће у суседној земљи остварити неке од својих политичких амбиција. Сада је у Србију приспео Јован Кантакузин, најугледнији човек у Византији, близак пријатељ и најближи сарадник пеминулог цара Андроника III Палеолога, који је с пуно права ступио у борбу за положај регента малолетном Андрониковом сину Јовану, а против царице мајке Ане Савојске и њених сарадника. Пружање помоћи кандидату за царски трон Ромеја отварало је нове и неочекиване перспективе у освајачкој политици Србије према југу. Зато су Стефан Душан и његова супруга Јелена брзо одлучили да се врате, пославши као претходника Оливеревог брата Богдана да обавести угледног госта о њиховом скором приспећу.
На те добре вести, Јован Кантакузин је кренуо из Скопља и стигао у леп крај Пауни, смештен код неутврђеног села Приштине. Ту се налазила једна од резиденција или боравишта владара из куће Немањића, па је очигледно то било погодно место за сусрет Стефана Душана са угледним гостом. Тако су у топлим летњим данима у овом крају, који се, како сам цар писац каже, због лепоте назива Пауни, започели дуги преговори између двојице старих знанаца још из ранијих сусрета Стефана Душана с царем Андроником III Палеологом (1334, 1336).
Захваљујући мемоарском спису Јована Кантакузина, добро је познат ток дугих и осетљивих преговора које је он у лето 1342. године водио са српским краљем. Али и поред врло занимљивих детаља, његове исказе треба примати с великим опрезом, јер је природно веровати да је он своје поступке желео да прикаже у по себе најбољем светлу. На другој страни стоји знатно сажетији приказ Нићифора Григоре: он више пажње посвећује тешким условима живота које су у Србији затекли људи Јована Кантакузина, а на крају констатује да су цар и српски краљ држали за такве прилике одговарајуће беседе.
САМ Јован Кантакузин прича да га је његов домаћин дочекао с посебним почастима - уступао му је првенство у многим приликама, па и на гозбама, дајући му "боље и више седиште". Наредио је својим великашима да угледног госта поздрављају по ромејским обичајима, а кад је он долазио у његову резиденцију, сачекивали су га најпре српски племићи, они млађи пред капијом, а старији и угледнији у дворишту, док га је краљ дочекивао на вратима, понекад чак излазећи до места где је угледни гост силазио с коња. Не мање поштовања Јовану Кантакузину указивала је краљица Јелена "такмичећи се да ни у чему не заостане за супругом. Тако се држала све време док је цар био у друштву са њима".
Пошто су гозбе потрајале много дана, требало је окренути се правим стварима: преговорима о савезу двојице владара и њиховој заједничкој борби против регентства царице Ане Савојске - јер се због тога Кантакузин и запутио у Србију. Сасвим је разумљиво да Стефан Душан није желео да се без одређене користи по своје краљевство упушта у ризичне ратне походе, па је од Јована Кантакузина тражио да као накнаду за пружање помоћи добије области западно од Христопоља или макар од Солуна. Пошто Јован Кантакузин није хтео да се обавеже на тако значајне територијалне уступке, изјављујући да није спреман да зарад свог спаса уступи и најмањи град Ромеја и пристајући само да Стефану Душану призна оно што је освојио за живота цара Андроника III Палеолога, преговори су запали у кризу.
Тада је иницијативу, по речима цара писца, преузела краљица Јелена, која је на скупу двадесет четири најугледнија великаша, а без присуства краља, у подужој беседи образложила зашто не треба пропустити прилику и чак без постављања посебних услова помоћи Јовану Кантакузину. Тај краљичин предлог препоручио је краљу и окупљеним великашима и Јован Оливер, за којег Јован Кантакузин поново наглашава да је најмоћнији међу српским великашима, а веома пријатељски према њему расположен.
Убеђен снагом изнетих разлога, краљ Стефан Душан је пристао на савез са Јованом Кантакузином којем је требало да пружи војну помоћ у борби за царски престо, а да за то као награду добије само признавање поседа ромејских градова које је већ освојио. Током преговора повела се реч и о великашу Хрељи "којег је српски краљ присвајао као сународника", док се Јован Кантакузин позивао на чињеницу да је он још за живота цара Андроника III Палеолога пребегао Ромејима и да је касније њему пришао. При том је показао и текст заклетви којима се Хреља обавезао да ће му верно служити.
Краљ је усвојио изнете разлоге, па се почело припремати потписивање уговора пропраћеног заклетвама, чему је требало да присуствује српски архиепископ Јоаникије. Њега је Стефан Душан свечано дочекао изашавши до средине дворишта, узео узде његовог коња и довео га до места где је архиепископ обичавао да сјаше, а затим је од њега примио благослов. Јовану Кантакузину није дозволио да изађе, већ је он, према обичају ромејских царева, сусрео архиепископа у дворани и тамо примио од њега благослов.
Међутим, ствари су добиле изненадан и неочекиван обрт, јер су се сутрадан у Паунима појавили изасланици Хреље, који је сада нудио да поново ступи у службу српског краља. Стефан Душан је то спремно прихватио, па је накнадно тражио да у уговор о савезу буде унет Хреља, као и град Мелник који је он поново освојио, натеравши Кантакузиновог човека Јована Асена да се са посадом повуче. Цар писац тврди да је против воље пристао на те промене.
МАНОЈЛО КАО ТАЛАЦ
ПОШТО је тако закључен уговор о савезу и пријатељству, Стефан Душан је одлучио да двадесет великаша са својим одредима крену с Јованом Кантакузином према Дидимотици. Али, ти угледни Срби су предочили краљу да није мудро да се новом савезнику повери толика војска, јер он може да се у тренутку окрене споразуму с царицом Аном Савојском, што би њихове одреде довело у велику опасност. Зато су велможе саветовале краљу да од Јована Кантакузина захтева да млађег сина Манојла остави као таоца у Србији.
Стефан Душан је разумео стрепње великаша, па је поставио одговарајући захтев Јовану Кантакузину, а као посредник пренео му је и жељу Јована Оливера да се његова кћерка уда баш за његовог сина Манојла. Краљ је свом новом пријатељу препоручивао ту родбинску везу, јер ће тако, као што обећава Јован Оливер, он "у њему имати не више савезника и пријатеља, него слугу који је потпуно и увек спреман да његову корист сматра најпречим послом". Сам цар писац се пита зашто је Стефан Душан пристао да Јован Оливер пређе у његову службу: био је то доказ краљеве великодушности, али и "Оливеровог богатства и његове силне моћи међу Србима (Трибалима), тако да се ни сам краљ није усуђивао да му се замери". Када је Јован Кантакузин прихватио наведене предлоге, Јован Оливер "паде ничице и целива му ногу", а краљу исказа благодарност због указане помоћи и посредовања.