Поход на Ромеју
ИЗВЕСНО је да су описани покушаји цара Андроника III Палеолога да се на северозападу Мале Азије супротстави Османлијама донели војнички неуспех, али су тада назначени неки нови правци византијске политике на овој страни, који ће утицати на каснија збивања на Балканском полуострву. На почетку владавине крајем 1328. или почетком 1329. године, Андроник III Палеолог је започео дипломатске преговоре с малоазијским емирима, који су се, такође, осећали угрожени порастом снаге и освајачким намерама Орхана. Тада је дошло и до првих веза Ромеја с Мехмедом, емиром Ајдина, чији ће наследник Умур касније бити поуздани савезник Јована Кантакузина у борби за власт у другом грађанском рату (1342-1347).
Ако и није остварио жељу да спасе остатке хеленизма на тлу Мале Азије, Андроник III Палеолог је уложио много напора да царству бар очува нека острва уз њену западну обалу, међу којима је нарочити значај имао Хиос због велике производње мастике, важног састојка у медицини и неким гранама привреде средњег века.
За ангажовање цара Андроника III Палеолога у Егејском мору важна је била околност да је почетком тридесетих година ЏИВ столећа почела да се јавља идеја о стварању једне хришћанске лиге за борбу против турских емирата на западној обали Мале Азије. Читав план је покренуо папа Јован XXII, а планирано је било да у походу против неверника учествују угледни владари и силе хришћанског света: француски краљ Филип ИВ као вођа експедиције, затим кипарски краљ Хуго ИВ од Лузињана, родски витезови, Млечани, сицилијански краљ Роберт Анжујски и василевс Ромеја.
Хришћански бродови требало је да се априла 1333. године окупе у Негропонту (Еубеја), што је одложено за септембар 1334, када су у Егејско море пристигле лађе папе Јована XXII, Филипа VI, Млечана, родских витезова и кипарског краља Хуга ИВ од Лузињана, али су изостали бродови цара Ромеја. У првим сукобима изгледало је да су се наде хришћана почеле остваривати, јер је октобра 1334. године сакупљена флота поразила турске бродове емира Карасија, али се читава замисао угасила када је децембра 1334. умро покретач подухвата папа Јован XXII.
У ГОДИНАМА успеха Андроника III Палеолога у обнови власти царства Ромеја у Тесалији и Епиру, чији су се господари дуго супротстављали освајачким плановима првих Палеолога, дошло је и до једне значајне епизоде у односима Стефана Душана и суседне Византије. Двојица владара, Андроник III Палеолог и српски краљ, поново су се састали, а о том сусрету говори једино савременик Јован Кантакузин. Док је ромејски василевс, после похода на Тесалију, боравио у Солуну, пристигло му је посланство Стефана Душана и пренело понуду српског каља да се састану „ради пријатељства, сусрета и узајамног разговора”. Андроник III Палеолог је пристао на тај сусрет. Договорено је да се он одржи у македонском крају Боимији, због чега је српски краљ кренуо ка том месту. Међутим, ромејски василевс је, „желећи да краља мало застраши или, пре, да пружи доказе искреног и чврстог пријатељства”, променио план и с пратњом од триста људи изненада се појавио код места Радовиште које се налазило усред државе српског краља, а у којем је он тада и боравио.
Иако је Стефан Душан најпре био узнемирен изненадном променом царевог кретања, ускоро се уверио у искреност и племенитост његових намера, па га је у Радовишту пријатељски гостио читаву недељу дана и „показујући велику разборитост и смерност, држао се према њему, цару, као господару”. Јован Кантакузин каже да је том приликом и он сaм представљен српском краљу и да су тада постали велики пријатељи. Поменути сусрет двојице владара био је важан и за Јована Оливера, свакако најмоћнијег великаша српског краља и цара. Описујући каснији сусрет с Јованом Оливером на Вардару код Велеса (лето 1342), цар писац наглашава да је он према њему био пријатељски расположен „још од времена када се цар Андроник био састао са краљем и када је он сам (Јован Оливер) лично са њим (Јованом Кантакузином) водећи разговоре, тај сусрет доживео као залог пријатељства”.
Извесно је да је 1336. године у Радовишту дошло до новог састанка Стефана Душана и василевса Андроника III Палеолога, али се, нажалост, не може наслутити о чему су тада двојица владара разговарала.
Убрзо после разговора Стефана Душана са василевсом Ромеја у Радовишту, у његовом краљевству се догодила важна промена на челу аутокефалне архиепископије. Деветнаестог децембра 1337. године завршио је земаљски живот учени архиепископ Данило II после дугих година верног служења свом народу и Цркви, на чије чело је дошао 14. септембра 1324. године. Краљ Стефан Душан није желео да архиепископски трон дуже време остане упражњен, па је већ 3. јануара 1338. године за поглавара аутокефалне Српске цркве рукоположен Јоаникије, који се пре тога налазио у световној служби на дужности логотета.
Када је реч о избору и рукоположењу Јоаникија, постављају се два важна питања, пре свега у вези с тим како је он дошао на чело Српске цркве: да ли је церемонија обављена на Државном сабору, или је новог архиепископа устоличио сам краљ Стефан Душан (што с обзиром на византијску праксу изгледа вероватније). Друго важно питање односи се на околности у којима је он дошао на чело Српске цркве. Наиме, нови поглавар Српске цркве је пре тога био логотет, дакле световни функционер, а познато је да су раније за архиепископе постављани угледни светогорски монаси и хиландарски игумани: Јоаникије И, Јевстатије И, Никодим и Данило II.
У тренутку неопходне промене на челу Српске цркве у Хиландару су, такође, живели угледни монаси, као Гервасије, Теодул, Арсеније и Теодосије, па је утолико чуднија одлука Стефана Душана да на тај одговоран положај постави логотета Јоаникија. За то је свакако постојао неки јак разлог, који је наслућивао заслужни Пурковић, нагласивши „да је Јоаникије нечим задужио Стефана Душана, али се не зна чиме”. Чини се да се о избору световњака логотета Јоаникија за српског архиепископа могу правити и смелије претпоставке: можда је Стефан Душан оценио да ће бити корисније да, сходно својим далекосежним плановима, на чело Цркве доведе световну личност ширих и прагматичнијих погледа но што су их могли имати прослављени хиландарски оци.
АКО су односи Стефана Душана према Византији и имали сасвим миран ток у годинама после његовог састанка с Андроником III Палеологом надомак Солуна (26. августа 1334), ускоро је развој догађаја у царству Ромеја пружио српском краљу прилику да настави са освајачким походима према југу. Иако релативно млад човек (рођен 1296), василевс Андроник III Палеолог често је поболевао, а његово нарушено здравље било је и последица неумереног живота који је водио још од ране младости. Описано смиривање стања у Епиру, који се 1340. године поново нашао под влашћу цара Ромеја, последњи је успех Андроника III Палеолога.
Његово здравље се због оболеле јетре, нагло погоршало у пролеће 1341. године, због чега је с породицом из Солуна стигао у Дидимотику, а убрзо се одатле запутио у престоницу. Иако озбиљно нарушеног здравља, учествовао је у раду црквеног сабора у Цариграду (јуна 1341), који је расправљао о ваљаности исихастичког учења Григорија Паламе и осуди његовог противника, калабријског монаха Варлаама. У току заседања сабора, царево здравље се нагло погоршало, па се он 12. јуна повукао у престонички манастир Богородице Одигитрије, где је, и поред свих напора лекара да му спасу живот, преминуо у зору 15. јуна 1341. године.
Као легитимни наследник престола остао је његов првенац Јован, рођен 18. јуна 1332. године у Дидимотици, у царевом другом браку с италијанском принцезом Аном Савојском. Али, извесно је да у том узрасту он није могао да преузме тешко бреме државних послова. Зато се одмах као хитно поставило питање избора личности која би у име малолетног наследника престола водила царство Ромеја. Најозбиљнији кандидат за ту одговорну дужност свакако је био велики доместик Јован Кантакузин, најближи сарадник преминулог цара, који је током његове самосталне владавине практично имао положај савладара.
На промену прилика у Цариграду много је опасније реаговао Стефан Душан, који се, извесно, припремао за даље ратовање против царства Ромеја. О томе сведоче занимљиве вести да је 1341. године куповао оружје у Млецима, као и да му је "република" на лагунама одобрила да преко њене територије прође триста најамника заврбованих за службу у Србији. О походу Стефана Душана према крајевима царства Ромеја извештава нас Јован Кантакузин, који наглашава да је краљ, сазнавши за смрт цара Андроника III Палеолога, раскинуо склопљени уговор, напао преостали део Македоније и, прошавши поред Солуна, стигао до села Крићани. Његова војска тада није задобила велики плен, јер су се људи, гонећи своју стоку, склонили у градове, у утврђења.
КРАТАК МИР
КАНТАКУЗИН се са својим присталицама у Дидимотици саветовао шта ваља чинити поводом напада Стефана Душана, па је одлучено да се српском краљу упуте посланици, који су обновили ранији мир. Из нешто каснијег излагања цара писца види се да је то посланство предводио Јован Гавала који је прешао у табор царице Ане Савојске. Међутим, обновљени мир између царства Ромеја и српског краља није дуго трајао, јер је ток догађаја у Византији дозволио Стефану Душану да настави са још смелијим плановима даљих освајања византијских градова и крајева. Тиме су окончане године предаха у његовим освајачким плановима према југу.