Јалова мисија Петра Томе
НА Бадњи дан 24. децембра 1354. године саставио је писмо Стефану Душану, изражавајући пре свега жељу да га, заједно са његовим народом, што пре види међу верницима Католичке цркве. Народ у Душановој држави, нарочито у неким њеним крајевима, много је пропатио од Турака и стога папа напомиње да је с радошћу примио цареву молбу да га именује за капетана хришћанске војске у рату против неверника. Кад се све буде завршило, Стефан Душан ће, према папиним речима, моћи да срећно и безбрижно живи, утолико срећнији што ће га штитити папска курија и католичка вера.
Затим папа наглашава да је као легате упутио људе врло учене и на гласу са свога познавања светих књига, па њих српски цар треба да лепо прими и саслуша. Мисију у Србији папа Иночентије VI поверио је Французу Петру Томи, епископу градова Пати и Липари на Сицилији, као и Вартоломеју, епископу Трогира, који је касније постао и епископ Котора.
Претпоставља се да је папског легата српски цар примио у Крупиштима на обали Брегалнице, месту у којем је Стефан Душан боравио у пролеће-лето 1355. године. О обравку Петра Томе на двору Стефана Душана, као и о свему што га је тамо снашло, постоји извештај Филипа Мезијера, његовог биографа и можда пратиоца на путу у Србију. Према том извештају, боравак Петра Томе на српском двору није био пријатан.
ВЕЋ при описивању првог сусрета са српским царем, Филип Мезијер констатује да је Стефан Душан био крупнији од многих људи свога времена и страшног изгледа. Петру Томи је предочено да је у Србији обичај да онај ко приступа цару треба пре поздрава да целива његову ногу, а уколико тако не поступи, изложиће се великој опасности, чак можда и добијању строге казне. Упркос таквим упозорењима, Петар Тома је стао пред Стефана Душана без уобичајеног целивања његове ноге, које је свакако требало да наликује нормама византијске проскинезе. Српски цар га је, окружен велможама, охоло и хладно примио.
Извесно је да мисија Петра Томе није постигла очекиване резултате. Њен неуспех је, чини се, највише био последица промењених прилика на граници према Угарској, где су нестали разлози због којих је Стефан Душан одлучио да се обрати папи Иночентију VI. Пре свега, престао је рат са угарским краљем, чија се пажња поново окренула борби с Млечанима око градова Далмације. Почетком 1355. године Лајош И је још ратовао против Србије, али је у мају исте године закључено примирје између две суседне државе.
Мора се признати да је мало шта познато о последњим данима цара Стефана Душана, као и о приликама у којима је напустио овоземаљски свет. О смрти свог бившег пријатеља, а потом љутог противника, говори Јован Кантакузин, али је његова прича више окренута збивањима у Српском царству после тог изненадног догађаја, односно борби за власт између Симеона Палеолога и младог цара Уроша, ставу царице Јелене, која је владала Сером, као и походу деспота Нићифора II Анђела према Тесалији.
VIШЕ сазнања не пружа ни Нићифор Григора, који пише да се Стефан Душан упокојио почетком пролећа, а затим описује поход деспота Нићифора II Анђела према Тесалији. Захваљујући белешкама наших летописа, као и тзв. Кратких хроника, сличних списа позновизантијске историографије, сазнајемо да је први српски цар преминуо у недељу 20. децембра 1355. године. Стефан Душан је сахрањен у својој задужбини, манастиру Свети арханђели, надомак Призрена.
Ако је и сигурно да је Стефан Душан преминуо у недељу 20. децембра 1355. године, његови последњи дани, као и околности под којима је умро прекривени су потпуном тамом. Већ смо навели Сулисову опаску да је последњу годину живота први српски цар провео у јужним крајевима своје простране државе. То може потврдити чињеница да је 5. децембра 1355. године под Веријом издао повељу о разрешници рачуна Дубровчнанина мароја Гучетића. Полазећи од тога да је Стефан Душан сахрањен у манастиру Свети арханђели код Призрена, Сулис претпоставља да је умро у близини тог знаменитог града.
У каснијим списима дубровачких писаца сачуване су занимљиве приче о крају живота Стефана Душана. Према Мавру Орбину, први српски цар је умро у Ђаволотопи у Романији после 25 година владавине, али исти писац бележи како "неки веле да га је смрт задесила у Неродимљу", дакле у једној од резиденција српских средњовековних владара. Други Дубровчанин, Јаков Лукаревић, бележи да је Стефан Душан умро 18. децембра 1356. године у месту Диаполи у Тракији, крећући у нов поход против Византије. Још је Флорински сумњао у веродостојност наведених вести дубровачких писаца, док је касније Владимир Мошин био спреман да у њих поверује.
Угледајући се на своје претходнике, Душан је наумио да подигне сопствену задужбину у којој ће бити његов гроб. У позној Византији се церемонијал царског крунисања завршавао тиме што је новокрунисани владар бирао камен од којег ће се изградити његов гроб, што је требало да га подсети на пролазност земаљског живота. Задужбину је посветио светим арханђелима Михаилу и Гаврлу, којима је био посебно привржен и захвалан.
МЕСТО је изабрао у близини Призрена, на улазу у клисуру Бистрице у близини призренске тврђаве. Она је дарована манастиру да послужи као житница и ризница, за шта су иначе служили пиргови (куле). Манастир је грађен у периоду 1347. до 1350. године. Цар је за време грађења забрањивао да се из Трепче извози олово, јер је оно било потребно за његову цркву.
Црква је била петокуполна, богато украшена каменом пластиком, са мозаичким подом који је изазивао дивљење све док црква није била разорена, што се десило сразмерно рано. У једном тексту с почетка XVI века преноси се уверење становника да је "призренске цркве патос" међу највећим српским знаменитостима, заједно с дечанским храмом, пећком припратом, бањским златом и ресавским живописом. Манастир је послужио као узор каснијим ктиторима и градитељима цркава моравске школе. У цркви је био припремљен царев гроб, са лежећом фигуром покојника по западњачком узору.
Манастир Свети арханђели је његов ктитор обдарио многобројним поседима, набројаним у повељи која је до нас дошла у окрњеном облику. Многе од дарованих поседа у самом граду Призрену и околини Душан је куповао или размењивао, дајући власницима друге поседе. Наследник Душанов, цар Урош, одмах на почетку своје владавине даровао је приходе од трга у Призрену очевој задужбини.
Две деценије после цареве смрти, 1375. године, у његовој задужбини је одржана церемонија која је била последица раскола насталог одлучењем. Изасланици цариградског патријарха, "ушавши у цркву, служише и причестише се са светитељем и српским свештеницима пређе одлученима". Био је то симболички израз одлуке којом "опростише од пређашњег запрећења и одлучења цара и патријарха и све живе и умрле и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслужење". Церемонијом над царевим гробом су коначно отклоњене последице раскола, али су истовремено подржане и овековечене осуде Душанових амбиција.