Побуна војводе Богоја
КАДА је освојио власт и постао једини владар, Душан је био врло млад, неожењен, па није могао ни помишљати да обнови онај систем управљања у којем је и сам стасао. Није било личности која би могла да буде "млади краљ", али остала је територија којом је некада управљао и из које је кренуо у освајање власти над целом државом. Као у време његовог прадеде Уроша I, сви делови државне територије били су сада непосредно под краљевом влашћу, што је само привидно био добитак за централну власт, јер њени су задаци тиме били осетно увећани, а нису се могла побољшати средства за њихово извршавање.
Једнаке су остале тешкоће у савладавању простора, ништа брже ни поузданије није било преношење вести, а није се увећао ни број институција. Услови владања су остали и даље такви да је краљ морао да се ослања на своје намеснике којима би поверио управу над појединим областима. Начин владања "младог краља" и његових саветника био је исти такав, само што су они били ближе својим поданицима, брже су могли да стигну до граница подручја којима су управљали.
Малобројни и штури подаци савременика откривају да је Душан већ у првим месецима владавине био суочен с тешкоћама. Једна одлука дубровачког Већа умољених из априла 1332. године показује да се од краља одметнуо војвода Богоје с још неком властелом и да је због тога била угрожена безбедност дубровачких трговаца.
Побуна је вероватно тада и смирена, јер су трговци и даље одлазили на трг Свети Срђ на Бојани и нису се жалили на опасности. Уз Богоја је као одметник поменут још само Димитрије Сума, без сумње племенски старешина Албанаца у том крају, вероватно краљев функционер. Он се 1334. године помиње као поданик српског краља. О мотивима побуне се ништа не зна, као ни о условима под којима је постигнуто помирење. С разлогом се нагађало да се војвода Богоје није осећао довољно награђен после преврата.
ХУМСКА земља, већ за време "младог краља" поприште борби с босанским баном, била је у знатној мери окрњена. За српску државу била је изгубљена долина Неретве, прво привремено, а онда, од времена сукоба међу краљевима у пролеће 1331. године, заувек. Бан Стјепан II је почео да се, по службеној титули, назива и "господар хумски". У повељи за Дубровчане из августа 1332. године он им потврђује да живе с хумском земљом по дотадашњим правним обичајима као да је он господар те територије. Исте године почео је да захтева да њему исплаћују део могориша, једног економски безначајног трибута који су у ранијим вековима узимала господа из залеђа.
Међутим, то нису били једини губици српске државе. Још за време ратовања с Бранивојевићима босански бан је загосподарио Невесињем и Загорјем, територијама уз стару границу између две државе. Власт српског краља на тој страни осетно је сужена. Граница тада није била дефинитивно утврђена: померала се у наредним годинама, али ће на крају Требиње, Билећа, Рудине и Гацко постати граничне територије на српској страни, док је Дабар био упориште босанске власти.
Величина промена насталих у међувремену постаје видљива током Душановог сређивања односа с Дубровником. Свечано дубровачко посланство је октобра 1331. године посетило краља и честитало му долазак на српски престо. Уједно је то била прилика да се покрене низ поступака одавно уобичајених приликом смене на престолу. Српски владар би издао повељу којом потврђује све повеље својих претходника, гарантујући слободно кретање трговцима и безбедност за време боравка у његовој држави.
Раније повеље су садржале изричите одредбе о поштовању граница и начину решавања међусобних спорова. Дубровчани би после тога на новог владара пренели исплаћивање светодмитарског или српског дохотка од 2.000 перпера, који су увели први немањићки краљеви, а у документима се може пратити од времена краља Уроша I.
СВЕЧАНО посланство из октобра 1331. године имало је и специфичне задатке проистекле из тадашње ситуације. Остало је, наиме, питање судбине града Стона и његовог полуострва, које је тада називано Стонски рат (од речи рт; тек много касније се усталио назив Пељешац). Њега су Дубровчани привремено запосели већ 1326. године, приликом искорењивања Бранивојевића, а затим су га изгубили у рату. Они нису, као босански бан, користили неслогу међу краљевима и нестабилност приликом смене на престолу да би га поново заузели, већ су настојали да полуострво и тврђаву Стон добију мирним путем у споразуму с краљем.
Обновили су, дакле, преговоре и настојали да краља придобију посредством утицајних људи с његовог двора. Наруку им је ишла околност да је после ширења и успеха босанског бана у хумској земљи Стон са полуострвом био готово одсечен од остатка Душанове територије. Друга повољна околност за Дубровчане биле су Душанове новчане невоље које су га тих година нагониле да узима робу трговцима, о чему ће касније бити више речи. Преговарало се крајем 1331. и током 1332. године када је краљ био заузет на једној страни ратом против Византије, на другој - приликама у Бугарској, где је свргнут његов рођак и на престо дошао цар Иван Александар, чијом сестром Јеленом се српски краљ оженио 1332. године. Тада није догађајима на западу посвећивао пуну пажњу: сам је подстицао Дубровчане да посредују код босанског бана да се склопи мир.
Преговори с Дубровчанима су, међутим, настављени и до краја 1332. године били су повољно окончани, јер је у јануару 1333. године краљ издао повељу којом је Стон, полуострво и суседне територије препустио Дубровнику. Позната је цена коју су Дубровчани платили - 8.000 перпера, али није јасно какав је карактер приписан тој трансакцији. На почетку преговора, у октобру 1331. године, тражено је да се посланици распитају код краља и великаша (барона) да ли би се полуострво могло добити било као "феуд" било куповином.
У КРАЉЕВОЈ повељи, међутим, говори се о дару и даровима ("ја прво моје пришастије на краљевство") и многобројним другим знаковима пажње. Међу тим изразима пажње било је свакако и упућивање трочланог посланства, којем је повеља издата у Пологу (тетовски крај). Краљ би, дакле, на њихов дар од 8.000 перпера узвратио тиме што им је "дао с милошћу" Стон и територије. Али то није било све. У оквиру трансакције установљен је и редован годишњи данак од 500 перпера, који се имао исплаћивати о Ускрсу сваке године. Повеља је чак садржала претњу: у случају да се не плати "на рок", Дубровчани би били дужни да плате двоструки износ.
У повељи је подробно наведено шта је све дато граду: полуострво стонско са међама, насељима, људима и правом да подигну утврђење на Превлаци или где буду хтели. Поред тога, и појас земље од Превлаке до дубровачке границе и острво Посредњицу на ушћу Неретве. Али у дубровачке руке није дошло све што је повеља садржала. Острво Посредњица је, заједно са осталом земљом поред Неретве, било под влашћу бана Стјепана II, а такође и појас земље од Стона до тадашње дубровачке границе, у којем је Слано било најважније место.
И поред успешне нагодбе с краљем Душаном, Дубровчани нису могли да доведу до краја започети посао. Пошто је Стон са својим полуострвом био део хумске земље, а чак се веровало и тврдило да је ту било њено средиште, претендовао је на њега и босански бан Стјепан II, који се већ називао господар хумски и настојао да на себе пренесе права хумских господара у односу на Дубровник. Требало је, дакле, и од њега „откупити” нову тековину.
Непуних месец дана после краља Душана и бан Стјепан II је издао повељу, али с битно другачијим описом територија. У његовој повељи су наведени Рат, Стон, Превлака и острва око полуострва. Он је Дубровчанима одобрио да зидају, прокопају превлаку, да узимају од људи на додељеној територији све што припада господару, али у његовој повељи нема помена о земљишту у Приморју, нити о Посредњици. Душанов дар је остао у том делу нереализован, и то зато што он није имао под својом влашћу све оно што је поклонио.
ДУШАНОВЕ ПОВЕЉЕ
САЧУВАНЕ су две Душанове повеље с почетка владавине, од којих је једна издата 14. августа, без назначене године, а друга је потпуно без датума, али несумњиво сачувана у оригиналу, јер садржи остатке печата. Обе су кратко стилизоване, баш као и прва повеља Душановог оца, али ниједна од њих не потврђује целокупан садржај ранијих повеља. Она издата у Неродимљу 14. августа, претпоставља се 1332. године, гарантује слободу кретања трговаца, а казном се прети сваком ко би ометао Дубровчане приликом куповине жита.
Остале њихове разноврсне пословне делатности уопште се не помињу. Друга, недатована повеља садржи обећање да ће се поштовати имовина трговаца, да је свако обавезан, па и сам краљ, да купује робу у трговима и на панађурима, да нико не сме одузимати робу трговцима. Светодмитарски доходак је први пут исплаћен крајем 1333. године.