Казна суровог краља
У ПОЛИТИЧКОМ погледу, брачна веза петогодишње византијске принцезе Симониде и педесетогодишњег српског краља Милутина имала је значајне последице: освојене области су признате као мираз уз Симониду и престало је угрожавање византијских територија. Али, она је, такође, наишла на жесток отпор: избио је сукоб цара и патријарха на византијској, и српског краља и његове мајке и брата на српској страни. Ситуацију је погоршавало тада свима познато византијско условљавање да потомство принцезе из царске куће има предност у наслеђивању престола. Каква год да је била погодба међу браћом, склопљена седамнаест година раније, начелно је угрожена - без обзира на то што се није могло брзо очекивати потомство из краљевог најновијег брака. Бившу краљицу Јелену нису могли приволети да испоштује склопљени уговор, док је Драгутин био спреман да с војском нападне брата. Задржала га је само бојазан од византијске помоћи Милутину. Сукоб међу краљевском браћом тада је само привремено одложен. Већ 1301. године био је у пуном јеку и трајао је читаву деценију.
У време рата се отворено говорило о спору око наслеђа. Већ је поменуто Данилово казивање да је Драгутин хтео престо да узме брату и преда га своме сину Урошицу. По имену непознат француски фрањевац, који је 1308. године дао опис балканских земаља, преноси гласине о смењивању на престолу пре двадесет шест година: „Неки, пак, кажу да му је просто предао краљевство и одрекао га се предајући у његове руке, неки други кажу, а то и сам краљ Стефан вели, да није просто предао и одрекао се, већ под условом да му се краљевство врати ако преживи, ако би, пак, умро, да онда има краљевство.”
Рат је вођен с променљивом срећом. Оба су краља, поред међусобног сукоба, увучена била у заплете, свако на својој страни. Драгутин је, осим на српски престо, претендовао и на угарски - за свог млађег сина Владислава, који је био у истом степену сродства са изумрлом династијом Арпадовића као и јужноиталијански Анжујац Карло Роберт (1309-1342), којег су подржавали папа, црква и део угарског племства. Због супарништва у борби за круну и настојања да очува самосталност своје територије Драгутин је, с угарске стране, уместо подршке и помоћи трпео штету.
МИЛУТИН, на другој страни, није могао да искористи предности византијског савезништва, јер се Византијско царство после 1303. године морало бранити од побуњених најамника Каталанаца, који су 1305-1310. године пустошили његове провинције. Метеже је хтео да искористи Карло од Валоа, брат француског краља, наследник титуларног латинског цара, како би обновио власт западњака над Византијом. Он је у савез против цара Андроника II увукао и Милутина и 1308. године склопио с њим уговор који је остао без последица.
Био је то само део замашнијег плана српског краља да обезбеди подршку Католичке цркве и владара. Обећавао је да ће прихватити папску црквену власт над својом земљом и трудио се да осигура свога наследника, који се први пут појављује у току рата. Био је то син Стефан, који је неколико година провео као талац код Татара у Златној хорди, одакле је ослобођен 1299. године. Када се вратио у Србију, био је ожењен Теодором, кћерком бугарског цара Смилца (1292-1298). Пошто се Милутин женио више пута него што то канонски прописи дозвољавају, нису сви његови бракови могли бити законити. Споран је за неке био и онај из којег је рођен Стефан, јер је жена била распуштеница, па се отац трудио да сина легализује. Укључио је то у преговоре с папском столицом, где је одлучено да папски легати ствар испитају, а Милутину је допуштено да сину препусти или завешта неки део своје државе. Милутин је то искористио да исте, 1308. године сину препусти Зету и приморске градове, којима је од 1276. господарила краљица мајка Јелена. Није познато да ли је њено повлачење било добровољно. У сваком случају, последње године је провела у својој задужбини, манастиру Градац на Ибру.
СТЕФАН је тада постао „млади краљ”, чиме је Милутин показао ко је предодређен за наследника његовог престола. У једном попису владара с којима је саобраћала Венеција око 1310. године наведен је „Стефан, син краља Уроша, краљ Дукље, Албаније, Хума и Приморја”. Некако у то време (1308) Стефану се родио син Душан, који је тада имао изгледа да прихвати дедино и очево наслеђе. Али, рат међу браћом био је још у току, а будућност - неизвесна. Колико се из оскудних извора може закључити, Милутин је доспео у тежак положај, који описује Данило, блиски краљев сарадник: „Јер сва његова властела одметнуше се, и не имађаше ниједнога на кога би се поуздао...” Ослонац је нашао у селџучким најамницима које је преузео од Византинаца. Са њима је обновио равнотежу одржавану док није склопљен мир 1311. или почетком 1312. године. Гаранти тога мира били су византијски цар и цариградски патријарх, али уговорени услови нису познати. Судећи по даљем току догађаја, питање наслеђа остало је отворено: сваки од браће бринуо се о наследнику у својој држави. Није дошло до ревизије погодбе из 1282. године, Драгутин је остао „прежде бивши краљ”. Пре 1310. године умро је његов син Урошиц, тако да је Владислав остао једини наследник.
Тек што је мир постигнут, односе унутар династије помутило је уплитање византијске царице Ирине, која је, одвојивши се од мужа, од 1303. године живела у Солуну и одржавала живе везе с кћерком и зетом. Осујећена у покушају да од мужа изнуди поделу царства између синова, изневерене наде да ће Симонида добити наследника, вршила је на Милутина притисак да за наследника одреди једног од Симонидине браће. Димитрије Палеолог је долазио у Србију, негде 1312-1313. године. Био је лепо примљен, али му се нису допале “сурова средина” и неповољна клима, па се вратио мајци. Ирина ће касније послати и свог другог сина, али већ први покушај изазвао је реакцију краљевог сина чији је положај био пољуљан.
Милутинов животописац Данило II сву кривицу баца на Стефана и властелу у његовом окружењу: по наговору, „поче се узносити мишљу да му узме престо његов”, а привукао је на своју страну и велможе старог краља. Милутин се с војском упутио у Зету, приволео сина на помирење, али га је онда ухватио, наредио да се ослепи и послао у изгнанство у Цариград. Ослепљење је имало за циљ да Стефана онемогући да влада, а предаја надзору Палеолога открива да је византијски двор био заинтересован за његово одстрањење из земље.
У Цариграду је Стефан с породицом провео седам година. У изгнанству је умро његов млађи син Душица, док је старији - Душан у дечачким годинама упознао цариградску средину, а стечено искуство га је сигурно пратило касније и до краја живота подржавало у њему „сан о Цариграду”. Породица је живела у манастиру св. Јована Претече (Продрома), где се налазила висока медицинска школа. Уживала је, упркос свему, благонаклоност цара Андроника II. Писац Данило II хвали цара, јер је он знао да Стефан није потпуно ослепљен, а то је чувао као највећу тајну. У Србији су се у међувремену десиле значајне промене.
ПОНОВО је дошло до кризе у односима Драгутина и Милутина, можда из истих разлога из којих је настао раздор између Милутина и сина. Криза је била у току када је у марту 1314. године умрла краљица Јелена. После тога су обновљени добри односи, али је 1316. године умро Драгутин, а наследио га је син Владислав пошто су у међувремену сређени односи с краљем Карлом Робертом. Међутим, убрзо га је стриц заробио и загосподарио бившом Драгутиновом територијом, што је изазвало реакцију с угарске стране и читав низ ратова све до шездесетих година XIV века. „Земља краља Стефана”, како су ову територију називали, остала је деценијама јабука раздора између Угарске и Србије.
Још једном је царица Ирина 1316. године покушала да сада другом сину, Теодору, обезбеди српски престо. И он је долазио у Србију, и њему се средина није допала, па се вратио мајци, коју више није затекао живу (1317). Ослобођен свих притисака, Милутин је за наследника одредио сина Константина, вероватно из брака са Аном Тертер. Константин је, по свој прилици, онај „наследник” споменут у натпису на сребрном олтару који је 1319. године Милутин даровао цркви светог Николе у Барију, наглашавајући да влада „од Јадранског мора до велике реке Дунав”. О том Константину се иначе ништа не зна; појавиће се тек у борбама после очеве смрти.
Ослепљени Стефан у Цариграду, ипак, није био сасвим заборављен. Из његовог житија се види да су залагања за његов повратак потекла из круга Светогораца и Српске цркве. Стефан је сaм молио Данила, који је тада био у Хиландару, а братство је интервенисало код краља и архиепископа Никодима (дакле, после 1317), што је уродило плодом. Милутин се смиловао и затражио од цара Андроника II да његовог сина пусте, тако да је Стефан с породицом могао да се врати и добије од оца опроштај.
По повратку у Србију, Стефан је добио град и жупу Будимљу (берански крај) на име издржавања. То је раније припадало бочној грани династије, потомцима Немањиног брата Тихомира. Ту је у манастиру Ђурђеви ступови 1219. године основана једна од епископија аутокефалне српске архиепископије. Повратак у Србију значио је за Милутиновог сина и његову породицу само крај изгнанства и луталачког живота. Није му се променио положај у држави, нити га је приближио власти. Он је и даље био кажњени бунтовник, непослушни син којем је само олакшано испаштање кривице.
УНУК И ДЕДА
О СТЕФАНОВОМ животу после повратка може се само нагађати, јер нема података који би осветљавали те дане. Писац много каснијег времена Григорије Цамблак, у "Житију Стефана Дечанског", износи појединост која се не може проверити, а има значаја за Душанову биографију: „А он сина, који је дошао с њим из Константинова Града, предаде га његову деду.” Није јасан смисао тог чина: свакако да дванаестогодишњак није узет као талац, већ да буде на двору припреман за каснији живот, као што се чинило са синовима властеле.