Умире краљ Милутин
СИГУРНО је само да Стефан није дуго живео под дединим окриљем - највише годину дана. У јесен 1321. године, Милутина је, после веома дуге и бурне владавине, већ у поодмаклим годинама задесила немоћ. „Паде овај превисоки господин краљ у љуту болест”, забележио је његов дугогодишњи сарадник и помоћник у то време, епископ и писац Данило II. Краљ је постао непокретан и изгубио моћ говора. У таквој ситуацији, у очекивању његовог скорог краја, није учињено ништа да се осигура мирна смена на престолу.
Изгледа да је владарева дуга агонија пружила прилику свима да се припреме како би искористили метеже који су се очекивали. Какве размере су нереди добили, види се из чињенице да је нападана већ погребна поворка с краљевим телом на путу од двора у Неродимљу, на југу Косова, до краљевог гроба у Бањској, северно од Косова. „На многим местима јављали су се пукови војника, мислећи да постигну неку своју вољу и да уграбе нешто од оних који носе тело блаженога, јер у то време, као што рекосмо, беше велики метеж...” Судећи по тексту, то су били војници жељни пљачке, а не војске супарника који се отимају о власт.
Постојала су три претендента, сваки од њих полагао је неко право, сваки је био једном у животу одређен за наследника престола. Драгутинов син Владислав ослободио се затвора, али се, по свему судећи, везао за своју некадашњу наслеђену територију на северу. Из оскудне и фрагментарне грађе не види се да се он борио у централним областима, где је било поприште борбе Милутинових синова. Изван сваке сумње је чињеница да је он обновио очеву територију, те да је њоме господарио неколико година. Остали су сачувани његови акти и новац који је ковао.
Судећи по вестима које су до нас дошле, формални наследник био би већ поменути Константин. Он је, по свој прилици, био син из Милутиновог брака с Аном Тертер. Веровало се да је заменио полубрата Стефана у Зети, али о његовој управи није остало трага. Један скадарски сребрни новац имао је у натпису име краља Константина, али он се, на основу стилских и техничких критеријума, датује у крај XIV века. Осим тога, није познато да су приморски градови тако рано, пре 1321. године, ковали сребрни новац.
НАЈВЕЋЕ изненађење представљао је краљев старији син Стефан од тренутка кад је показао да није слеп. Оно што је требало да га потпуно онемогући највише му је помогло јер је међу савременицима схваћено као чудо, као знак Божје милости. Кад се раширила вест „и сви на предивно то чудо трчаху веселим ногама, и силноименити његова отачаства долазећи клањаху му се”.
Како Настављач Данилов приказује ствари, озбиљне борбе после тога није ни било. Међутим, знатно каснији животописац Стефанов Григорије Цамблак, чији је спис много више потчињен хагиографским схемама, такође приписује највећи значај чињеници да је Стефан „бацио убрус од очију”, што је значило да је прогледао, али он говори и о супарнику, који је био „брат његов од друге матере”. Стефан би, по овом писцу, понудио Константину да поделе власт, да добије друго достојанство у држави, а овај на то није пристао, говорећи: „Када се кадгод чуло да слепу човеку приличи царство.”
Из борби је Стефан изашао као победник. Појединости о ратовању нису познате. Може се само закључити да се борба међу браћом водила током оних шест недеља између Милутинове смрти, 29. октобра 1321. и Божића, 25. децембра исте године, када је Стефан постао толико сигуран на престолу да су вечито опрезни Дубровчани у њему видели законитог очевог наследника и од њега добили потврду повеља свих ранијих краљева.
Непуну деценију касније Стефан се, у повељи којом је обдарио своју задужбину манастир Дечане, осврнуо на свој тежак животни пут наглашавајући, при том, да је изданак свете лозе, помињући Светог Симеона и Светог Саву, Стефана Првовенчаног и Стефана Уроша, те да је „син и наследник светог корена њиховог, грана и изданак”. Продужетак те лозе био је његов малолетни син Душан, који је у последњим догађајима све добио, као што је у своје време 1313. године у сукобу оца и деде све изгубио.
ДО краја 1321. године, прилике су се до те мере средиле да је Милутинов наследник, држећи чврсто у рукама узде власти, могао прићи симболичком озакоњењу свога положаја. Црквену хијерархију и светогорце имао је уза се још за очева живота. Они су представљали језгро сабора, којем су се прикључивали великаши и властела која му је пришла у време борби око престола. Он сaм у уводу своје повеље за задужбину манастир Дечане, о томе каже: „И богомдарованим венцем краљевства српског венчан бих на краљевство истога дана са богодарованим сином краљевства ми Стефаном.” Било је то на Богојављење, 6. јануара 1322. године. Том приликом је код обојице дошло до промене у имену: краљу је додато очево и дедино име Урош, тако да је постао Стефан Урош Трећи, а син је добио владарско име Стефан, којим се служио до краја живота као млади краљ - краљ и цар.
Између владара и наследника обновљени су односи уведени у време краља Драгутина, али са територијом коју је раније Стефан имао као престолонаследник, пре сукоба с оцем, кад је сматран краљем „Дукље, Албаније, Хума и Приморја”. Пошто је Душан у време очевог крунисања имао четрнаест година, или је био сасвим близу том узрасту, стекао је пунолетство у смислу пословне способности. Међутим, тешко је претпоставити да је тако млад могао сaм управљати пространим делом државе. У пракси је то значило да је краљ морао дати „младом краљу” саветнике, себи одане, који ће стварно управљати делом краљевине и самим краљевићем.
Веома се мало зна о људима који су окруживали Душана. Током целог периода, од непуне деценије, помињу се војвода Младен, војвода Војин и челник Ђураш. Није остало трага о службама на двору „младог краља”, за који се зна да је био на обали реке Дримца. Рушевине су касније помињане као царски двор. Млади краљеви су издавали повеље о поседима на својој територији, као што показује једна од врањинских повеља у којој владар помиње дар из времена када није био краљ, али нема података о њиховој посебној канцеларији. Одвојени просторно од краља, којем су се придруживали само у важним војним походима или у ретким приликама кад би краљ долазио у Приморје, „млади краљ” и његови саветници су се постепено отуђивали од краља и осамостаљивали. Како је време пролазило и “млади краљ” постајао старији, то је све више долазило до изражаја.
У ИСТОМ смислу деловале су и породичне промене до којих је убрзо дошло. Већ у месецима после крунисања Душан је остао без мајке, а краљ је постао удовац. Краљица Теодора је сахрањена у Бањској, задужбини свога свекра краља Милутина, јер Дечани тада још нису били ни започети. Краљ је био близу педесете, али није желео да остане удовац, па је већ 1323. године тражена за њега невеста у јужној Италији. У августу те године изгледало је да је уговорен брак с Бланком, кћерком Филипа Тарентског. Тражио се само брод којим ће се невеста превести преко мора. Али, преговори су прекинути у последњем часу кад је постало јасно да српски краљ неће прихватити католичанство, нити папску црквену јурисдикцију.
Следећи очев пример, краљ Стефан Урош III се тада окренуо византијском двору. До средине 1324. године уговорен је и склопљен брак с младом Маријом Палеолог, блиском царевом рођаком. Тај брак је убрзо увукао српског краља у византијске међусокобе: прво је подржавао таста Јована Палеолога, царевог синовца, који се одметнуо захтевајући посебну област, а затим је подржавао старог цара Андроника II у сукобу с унуком Андроником III. Овај сукоб је прерастао у грађански рат.
На територији „младога краља” могу се препознати и разликовати три целине, које су индивидуалност стекле током развоја у претходним столећима. Иако је лежала на периферији, у обалском појасу, централно место по значају имала је „Зета с градовима”, урбанизована захваљујући постојању градских насеља израслих из античких корена, а повезана преко њих с местима на обалама Јадранског мора и Медитерана. Неједнаке величине и економске снаге, ти градови - Котор, Будва, Бар, Улцињ и Скадар, који није био на обали, али је с морем повезан Бојаном - имали су скромне дистрикте и разликовали су се од територија у дубљем залеђу, највише затвореношћу у зидине и аутономијом која је временом постајала све изразитија. У језгру Зете, долинама истоимене реке и Мораче, значајем су се истицали тврђава Медун и трговачко насеље Подгорица, које се већ тада издвајало из своје сеоске околине.
ТЕРИТОРИЈА МЛАДОГ КРАЉА
ОБАЛСКИ градови су били на територији „младог краља”, али он није имао непосредно власт над њима. Градске кнезове је постављао сам владар, који је одређивао обавезе градске општине, као и степен аутономије. Градови су сразмерно боље познати од местa у њиховом залеђу. Ни о њима, међутим, нема довољно података да би им се могао оцртати индивидуални развој. Сви су били предодређени за улогу посредника између балканског залеђа и трговачких градова Италије, али само Котор је имао довољно снаге у људима и капиталу да ту улогу игра дуже време. Он се једини могао надметати с Дубровником, који је тада био под врховном влашћу Венеције.