Силом до круне
ПИСАЦ житија Светог Саве, Теодосије, из прве половине IV века, приписује светом Симеону и Сави да „молитвама Богу српску земљу утврђују и од нападаја противника бранећи је чувају. И нико се други од другог колена не огосподи међу Србима, само од племена њихова, отац сину и син сину краљевство предајући”. Остала су сачувана сведочанства и о супротним настојањима да се уклони цео српски краљевски род. У уговору бугарског цара Михајла Асена и Дубровника из 1253. године изричито је наведена обавеза савезника: „испудити врага твога и нашега Уроша из српске земље и брата јего Владислава и род их”.
Династија, ипак, није била ослобођена свих тешкоћа и невоља, јер су кризе избијале и унутар њене главне гране. Иако су схватања обичајног права давала предност старешинству и обезбеђивала права прворођенима, ипак је и у српској светородној династији то начело понекад занемаривано и гажено, па је, уместо смењивања по строгом реду, долазило до неочекиваних промена и преокрета. Пре свега, сам Немања је био најмлађи међу браћом, па је ипак дошао на српски престо. Он је затим одредио средњег сина Стефана за наследника и обавезао најстаријег сина да се томе покори и да га поштује.
Стефанов првенац Радослав је као најстарији, стицајем околности, због очеве болести, још за живота Првовенчаног владао у очево име и био формални намесник, али му то није обезбедило сигурност на престолу. Збацио га је млађи брат Владислав, који је и сам доживео да буде збачен и потиснут у један део српског краљевства.
У генерацији Немањиних унука, насилна смењивања су била учестала. Колико се из малобројних познатих случајева може закључити, збацивања с престола лишавала су права и потомке свргнутог владара: они су се по положају изједначавали с бочним линијама династије, са рођацима који нису имали било каквог изгледа да дођу на престо и који су морали да се задовоље титулом кнеза или жупана.
У ВРЕМЕ краља Уроша I дошло је до покушаја да се уведу ред и сталност. Тако је, по угарском обрасцу, уведена титула младог краља, којом се још за живота владаревог јавно показивало ко ће га наследити. Није сасвим јасно да ли је та институција била наметнута да би се зету угарског краља Драгутину осигурао престо и део државне територије, или је то била слободна одлука самога Уроша I.
У сваком случају, сасвим је извесно да се краљ Урош I одлучно опирао томе да сину Драгутину, младом краљу, препусти део државне територије. Због тога је дошло до затегнутости и сукоба унутар владареве породице, тако да се десило да је и трећи син Стефана Првовенчаног насилно уклоњен с престола, али то није урадио његов брат, већ син, онај који је и иначе био предодређен за наследника.
После поновљеног очевог одбијања да му препусти неки део земље, Драгутин се 1276. године отворено дигао против оца. Добио је помоћ угарског краља, одред Угара и Кумана, напао оца, победио га и збацио с престола. Некако у то време, око 1275, родио се Душанов отац у породици млађег брата, у споредној линији династије, без неких изгледа, јер му ни отац Милутин није имао права на престо. У сваком случају, његови братучеди, синови краља Драгутина Урошиц и Владислав, уживали су тада сва преимућства старије, владајуће линије династије.
Међутим, за сразмерно кратко време ствари су се из темеља промениле. Драгутин је владао тек пет година када се десило да је током лова пао с коња и сломио ногу (1282). Тај инцидент је из личне несреће прерастао у крупан политички догађај. Краљ се престрашио да га почиње сустизати казна божја због поступка према оцу, док су се његови поданици, оличени у великашима и властели, побојали да би могли „пасти под руку туђинаца”, пошто краљ није способан да води војску, што је тада била прва међу функцијама владања. Све то је учинило да дође до велике узрујаности и метежа и утицало је на краљеву одлуку да се повуче с престола.
Према речима Данила II, краљевог животописца и касније архиепископа, Драгутин је позвао Милутина, предао му круну и престо, коња и оружје, препуштајући му власт: „Краљуј и брани отачаство своје од насиља оних који војују против тебе.” Поданици су све то пропратили многолетствијем и свим оним што спада у церемонијал устоличења новог владара.
У ДАНИЛОВОМ опису смене на престолу није све речено. Оба краља, и онај који се повукао с престола и онај који је на престо ступио, имала су децу, па се од првог дана морало наметнути питање на кога ће прећи краљевска власт после Милутина. Драгутин је тврдио, а ток каснијих догађаја је то и потврђивао, да је престо препустио брату под условом да краљевска власт припадне његовим наследницима. Предвиђен је био старији син Урошиц - како отворено каже Данило говорећи о каснијем сукобу међу браћом: „хотећи да узме његов престо и да га даде сину својему Урошицу”. У време смене на престолу тај Драгутинов наследник није могао да има више од дванаест година.
Погодба под којом је извршена смена на српском престолу није стварала проблеме скоро пуне две деценије, током којих су наследници обојице одрастали. На односе међу краљевском браћом, како у време слоге и сарадње, тако и у време напетости и сукоба, утицао је сасвим особен стицај околности. Наиме, за кратко време дошло је до формирања још једне државе под Драгутиновом влашћу, тако да ни он, ни његови наследници нису били без земље.
О настанку посебног краљевства за бившег краља Драгутина познато је само у најопштијим цртама, то заслужује пажњу због значаја не само за развој династије него и државе и народа. После повлачења 1282. године, Драгутин је добио, на име издржавања, области у западној Србији и Полимљу с једним центром у Ариљу, седишту моравичке епископије, и другим у Бањи (код Прибоја), седишту дабарске епископије. Већ 1284. године он је добио територију поред Саве, од Београда до Дрине и преко Дрине у североисточној Босни (Усора и Соли). Већ поменути Данило ИИ каже: „Оде у област државе своје, у земљу звану Мачва, коју му је дао таст његов, краљ угарски.”
Реч је о територији одузетој од Византије крајем XII века и датој у мираз Маргарити, угарској принцези, која је постала византијска царица, супруга Исака II Анђела (1185-1195). После ње су ту област имали њени синови као „господари Срема” (под тим називом подразумевала се територија с обе стране Саве, све до Рудника на југу). У периоду обнављања државе од последица татарске најезде, краљ Бела IV је ту установио Мачванску бановину и препустио је својој кћери Ани, удатој за руског кнеза Ростислава Михаиловича којег су прогнали Татари. После њиховог наследника и банова који су се смењивали, Мачванска бановина, као и Усора и Соли дошле су у посед Јелисавете, мајке краља Ладислава IV, таште краља Драгутина. Од ње је та област 1284. године прешла Драгутину, вероватно посредством супруге Каталине, сестре тадашњег угарског краља.
Бивши краљ је са своје територије могао да подигне војску којом је пружао помоћ брату за освајања у Македонији 1282-1284. године. Могао је затим уз братову помоћ да негде између 1286. и 1290. године протера из бановина Браничева и Кучева (у данашњој источној Србији) куманске великаше Дрмана и Куделина, који су се утврдили у граду Ждрелу на Млави и нападали територију Угарске преко Дунава. Пошто су они били потчињени бугарском видинском кнезу, а он татарском кану, уследио је одговор у којем је пустошена српска држава. Том приликом је спаљено седиште архиепископа у Жичи. Краљ Милутин је узвратио протеравши видинског кнеза преко Дунава, али се касније с њим помирио и дао му своју кћер за жену. Татарску освету је предупредио шаљући таоце међу којима је био краљев син Стефан, који ће касније постати Душанов отац.
Око 1292. године пространа територија од Саве и Дунава до Демир Капије и јадранске обале на потезу од Неретве до реке Мат у Албанији била је под влашћу бившег и садашњег српског краља. Један нешто каснији савременик говорио је о две краљевине: Србију је приписивао краљу Стефану, то јест Драгутину, а Рашку краљу Урошу, то јест Милутину. Једна је дуго и постепено расла, друга је за кратко време настала, али и брзо ишчезла. Једна је била усмерена према југу и Византији, друга према северу и угарским територијама.
Случај је хтео да се у последње две деценије XIII века, прво због слабости владара, а касније због борби око престола, угарска краљевина распала на већи број веома пространих територија под влашћу локалних господара, великаша који су се одметнули и водили самосталну политику. Без посебног залагања и Драгутин се нашао у положају једног од „олигарха” господарећи периферним територијама на југу Краљевине. Био је, разумљиво, увучен у борбе с другим таквим господарима, а касније и с краљем, који је настојао да обнови централну власт.
НА другој страни, Милутинова заокупљеност Византијом довела је српску државу у тешње везе с Царством, што ће имати великог утицаја и на даљи развој српског друштва и на односе међу владарском браћом. У последњој деценији XIII века византијски цар Андроник II био је присиљен да потражи неко трајно средство којим би зауставио сталне нападе и српске освајачке тежње. Будући да војном снагом није располагао, преостајала је дипломатија с циљем да се браком повежу две династије. План је пошао од цареве сестре, удовице трапезунтског владара, а после њеног упорног одбијања зауставио се на петогодишњој царевој кћери Симониди. После дугих преговора 1298-1299. године утаначен је мир који је требало да се потврди браком византијске принцезе и скоро педесетогодишњег српског краља.