Круна невести Јелени
ТАКО је у лето 1332. године на српски двор стигла бугарска принцеза Јелена, забележена као једна од најспособнијих наших владарки. Она је оставила значајан траг у историји како за живота свог мужа Стефана Душана, тако и после његове изненадне смрти (20. децембра 1355). Њен биограф Миодраг Пурковић је пун хвале када је реч о њеном образовању и занимању за књижевност, верујући да је ова учена владарка имала и библиотеку за коју су преписивани неки рукописи.
О Јелениним политичким способностима и ангажовању прегршт занимљивих података даје савременик Јован Кантакузин, који „хвали њену речитост, бистрину погледа и политичку мудрост”. Пурковић верује у објективност судова цара писца „јер је Јеленина срећна звезда била већ на заходу и он није имао потребе да јој прави никакве незаслужене комплименте”. На основу многобројних портрета, сачуваних на зидовима наших средњовековних цркава, Пурковић је покушао да оцрта Јеленин лик, наглашавајући да је била "црномањаста, лепо развијена, чак ни у годинама кад би то било сасвим природно, нимало гојазна. Нос танак и дугачак. Између носа и горње усне широк размак, обрве танке и високо извијене у лук. Очи мало жућкасте, помало косе, монголске. Иако покривен огрлицом види се да је врат дугачак и танак."
Занимљиво је да је дубровачки писац Мавро Орбин био крајње нерасположен према Јелени, приказујући је као опаку жену која је мрзела католике, па је Стефан Душан по њеном наговору одузео злато, сребро и друге драгоцености латинским црквама и манастирима „у обе Зете”.
ДОЛАЗАК Јелене као невесте у Србију (лето 1332) свакако је пореметио положај Ане, удовице Михајла Шишмана и бивше бугарске царице која се после губитка престола у Трнову (пролеће 1331) склонила у Србију. Сада је Ана са сином Јованом Стефаном била принуђена да потражи сигурније уточиште и нашла га је у Дубровнику, где је провела највећи део свог преосталог живота. Занимљива је прича дубровачког историчара Јунија Рестића да је Јован Александар захтевао да му се изруче Ана и њен син Јован Стефан, што је Стефан Душан био спреман и да испуни, али Дубровчани нису хтели да их предају краљевим изасланицима, па се бивша трновска царица са сином привремено склонила у Цариград, да би се касније вратила у град под св. Срђом. Нажалост, није могуће проверити веродостојност ових занимљивих вести знатно каснијег дубровачког историчара.
Иако је Јелена живела у складном и срећном браку са Стефаном Душаном, изгледа да су у првим годинама њихови односи били поремећени, што се може наслутити из неких дубровачких података. Априла 1336. године у Дубровник су у пратњи витеза Палмана пристигли и посланици аустријског војводе Отона, који су, заједно са дубровачким поклисарима, отишли у Србију. Опат Јован Виктриншки прича да је српски краљ Стефан Душан намеравао да се ожени Јелисаветом, братаницом поменутог војводе Отона која је код њега живела као штићеница. Несрећна деветнаестогодишња девојка пала је у очај на вест да треба да се уда за краља шизматика, па је пресвисла од туге октобра 1336. године, а сахрањена је у опатији Мајербах код Беча.
Природно је да су историчари настојали да објасне разлоге тренутно помућених односа Стефана Душана и Јелене. Претпостављало се да је српски краљ због опасности која му је запретила од угарског краља Карла Роберта желео да се приближи некој католичкој сили. Чини се да је ближе истини и животу веровање како је криза у браку српског краља била изазвана околношћу да он и Јелена за четири године заједничког живота нису имали порода. Али ствари су се ускоро средиле. „Лета од створења света 6845.”, дакле у периоду између 1. септембра 1336. и 31. августа 1337. године Јелена је Стефану Душану подарила прворођеног сина и наследника Уроша, чиме су уклоњене препреке њиховом срећном брачном животу.
МЕЂУТИМ, историчари су веровали да постоје још неке индиције које сведоче о погоршању српско-бугарских односа у тим годинама. Папа Бенедикт XII писао је трновском цару Јовану Александру и његовој жени (1336), покушавајући да их орасположи и придобије за католичку веру. У једном панегиричком спису о Јовану Александру (1337) овај цар се велича „као други древни Александар” јер је освојио многе земље и тврђаве све до Мораве. У тумачењу поменуте белешке Х. Матанов сматра да она сведочи о поремећају српско-бугарских односа и да је Јован Александар од Стефана Душана освојио област Мрака која се налазила између горњих токова Јужне Мораве и Струме.
Ако се резимира све што је у овом поглављу изнето о првим годинама владавине краља Стефана Душана (1331-1336), може се слободно рећи да су оне биле врло успешне и значајне. Млади српски краљ је тада у својој источној политици остварио неке циљеве који су створили неопходне предуслове за наставак ширења граница државе Немањића правцем који су већ усмерили претходни владари, нарочито краљ Милутин. Будући да је на српски престо доведен вољом властеле, правог покретача ширења граница државе Немањића, млади краљ је морао да одмах, сходно очекивањима велможа, крене у освајања према југу.
Већ у тим походима запосео је простране византијске територије у Македонији, са богатим и важним градовима (Охрид, Прилеп, Струмица), што је представљало основ његове даље освајачке политике у том правцу. Штавише, на састанку под бедемима Солуна цар Андроник III Палеолог признао је Стефану Душану право на поседовање неких освојених градова. С друге стране, Стефан Душан је на далеком северу успео да одбрани границе своје државе од још једног непријатеља - Угарске.
У успешне дипломатске кораке Стефана Душана свакако треба уврстити и брзо смиривање односа с новим трновским царем Јованом Александром. Они су трајно добили пријатељски карактер, неизмерно ојачан браком Стефана Душана с његовом сестром Јеленом. Све су то били чврсти темељи на којима је почивала даља освајачка политика српског краља и цара, усмерена ка градовима и крајевима царства Ромеја.
У претходном поглављу описани су већи освајачки походи које је у првим годинама владавине млади Стефан Душан предузимао према југу, у жељи да даље прошири границе своје државе на рачун суседног царства Ромеја. Српски краљ је то чинио јер је на престо дошао вољом властеле увек заинтересоване за освајање нових територија, што је био и један од основних начина стицања поседа и богатства. Уосталом, у истом правцу била је усмерена и освајачка политика Душанових претходника на српском престолу. Међутим, пратећи те важне освајачке планове Стефана Душана могли смо запазити да је он августа 1334. године под бедемима Солуна закључио мир с византијским василевсом Андроником III Палеологом, а том приликом је постигнут и споразум о подели територија и разграничењу између Србије и царства Ромеја. Свакако да су неки важни разлози убедили српског владара да пристане на мир са Андроником III Палеологом: учинио је то због губитка пријатеља и савезника, ромејског пребега Сиргијана, који је 23. августа 1334. године убијен надомак Солуна, али и због потребе да се окрене одбрани северних граница своје државе угрожених претњама угарског краља Карла Роберта. Наведеним разлозима за престанак рата на југу могло би се додати и Душаново сазнање да је суседно царство Ромеја ојачало за владавине Андроника III Палеолога (1328-1341), уз којег је као најближи сарадник и верни пријатељ стајао велики доместик Јован Кантакузин. И заиста је владавина овог цара означила доба стабилизације положаја Византије, године када су остварени неки планови и жеље његових предака, царева Михајла ВIII и Андроника II Палеолога.
ПОСЛЕ свргавања с престола остарелог Андроника II Палеолога, кормило царства преузела је генерација младих племића која се још почетком двадесетих година XIV столећа окупила око претендента Андроника III Палеолога, исказујући сасвим нове концепције и планове везане за државну политику. Као оцена значаја владавине василевса Андроника III Палеолога похвално звуче речи беседника Димитрија Кидона „да је тада разум у свему саветовао царску власт”. Зато треба посветити дужну пажњу главним збивањима из кратке, али успешне владавине Андроника III Палеолога како би се објаснили разлози за известан предах у освајачким походима амбициозног српског краља Стефана Душана, који је, очигледно, мудро оценио да треба сачекати погоднију прилику за њихово успешно настављање.
Јован Кантакузин, најближи сарадник и у ствари савладар Андроника III Палеолога, пише у својим мемоарима да је царева прва жеља била да се одмах по преузимању престола окрене борби против Османлија који су својим нападима угрожавали, пре свега, Никеју и Никомедију, два славна хеленска града на северозападу Мале Азије. Зато је Андроник III Палеолог похитао да већ следеће ратне сезоне по преузимању власти, у пролеће 1329. године, крене у борбу против Османлија не би ли зауставио њихово напредовање кроз северозападне крајеве Мале Азије, једину територију која је на тој страни преостала Ромејима.
Јуна 1329. године сакупљени одреди Ромеја прешли су у Скутари, на малоазијску обалу, и кренули према Орхановим четама које су нападале Никеју. Иако је царска војска у првим сукобима одржавала борбену равнотежу, сам цар Андроник III Палеолог је у њима био рањен, па се повукао у Пелеканон, а заповедање војском преузео је његов верни пријатељ Јован Кантакузин.
ОСМАНЛИЈЕ НАДИРУ
У СУКОБУ код града Филокрене 11. јуна 1329. године Османлије су потукле Ромеје, који су се у паници повлачили према престоници. Одавно је уочено да је поменути поход цара Андроника III Палеолога био и последњи покушај Византије да одбрани преостале крајеве у Малој Азији од најезде Турака, а пораз код Филокрене поређен је, мора се признати претерано, са оним који су Ромеји 17. августа 1071. године доживели од Селџука код јерменске вароши Манцикерта.
Судбина преосталих византијских градова на северозападу Мале Азије била је запечаћена, па су Османлије 2. марта 1331. године освојиле Никеју, а 1337. или 1338. године и Никомедију. Августа 1333. године дошло је до сусрета византијског василевса са емиром Орханом и том приликом закључено је примирје по којем је царство Османлијама плаћало годишњи данак од 18.000 перпера.