Мир љутих противника
ИАКО је све било вешто смишљено и припремљено, рођаци из Солуна и Верије су писали Сиргијану опомињући га да се чува Сфранцеса Палеолога који долази с намером да га убије. Али, када је тобожњи пребег спремно положио „писмену и веома страшну заклетву пред светом и божанском трпезом док су свештеници држали богослужење”, Сиргијанове сумње су нестале. Штавише, он је Сфранцеса Палеолога довео свом пријатељу краљу Стефану Душану као доказ истинитости обећања да ће угледни Ромеји стати на његову страну.
Као што је већ речено, у летњим месецима 1334. године, Стефан Душан и његов пријатељ су с војском кренули према Солуну и стигли су на шездесет стадија од града, припремајући непосредан напад на његове моћне бедеме. Занимљиво је да је тада Сфранцес Палеолог почео да страхује да ли ће, с обзиром на то да је Сиргијан увек окружен великом пратњом, бити у прилици да потпуно обави поверени му задатак. Зато је преко тајних изасланика писао цару Андронику III Палеологу у Солун молећи га да на градским капијама буду спремни стражари који ће га прихватити.
У једном тренутку су Сиргијан и Сфранцес Палеолог напустили заједнички логор и кренули до реке Галик, надомак самог Солуна, где је тобожњи ромејски пребег стицајем околности променио план: страхујући да Сиргијана неће успети да ухвати живог и преда га цару као што му је наложено, одлучио је да га убије. Његови људи су мачевима напали Сиргијана и смртно рањеног донели га у логор краља Стефана Душана, где је он убрзо издахнуо у уторак 23. августа 1334. године, на дан св. Лупа. После успешно обављеног задатка Сфранцес Палеолог је утекао са својим људима у Солун.
ИАКО није сасвим испунио жеље Андроника III Палеолога, јер Сиргијана није довео живог, цар га је, ипак, наградио чином великог стратопедарха и одговарајућим годишњим приходима од земаља. Сасвим је природно да је изненадно убиство Сиргијана потпуно пореметило планове везане за напад на Солун, па је краљ Стефан Душан одмах прекинуо све акције према граду. Најпре је достојно оплакао и сахранио свог савезника и пријатеља, а затим је, по речима Јована Кантакузина, затражио мир од цара Андроника III Палеолога.
Тада је на реци Галик надомак града св. Димитрија дошло до првог сусрета двојице владара: ромејског василевса Андроника III Палеолога и српског краља Стефана Душана. Том приликом је закључен мир између две суседне државе, а решена су и нека спорна територијална питања искрсла краљевим освајањима у минулом рату. Окончање сукоба свакако је одговарало обема зараћеним странама. Српски краљ је хитно морао да се побрине за заштиту северних крајева своје државе којима је поново запретила опасност од напада Угарске, а извесно је да је убиство Сиргијана изненада пореметило његове ратне планове.
Када је реч о Андронику III Палеологу, њега су, такође, очекивали важни задаци у обнови власти царства Ромеја над крајевима континенталне Грчке који су били у његовим границама и пре катастрофе из 1204. године, када су учесници Четвртог крсташког похода освојили Цариград. Као последица првог пада Византије, у континенталној Грчкој образовано је неколико мањих држава, латинских и грчких, које су после обнове царства (1261) пружале жесток отпор рестаураторским плановима првих царева из куће Палеолога. Цар Андроник III Палеолог је успео да током своје релативно кратке владавине ликвидира грчке сепаратистичке државе у Тесалији и Епиру.
О СУСРЕТУ двојице владара на реци Галик савременици Јован Кантакузин и Нићифор Григора кратко говоре: први само наглашава да је Стефан Душан вратио цару Андронику III Палеологу градове које је освојио Сиргијан, док други бележи да је тада закључен мир и да се српски краљ вратио у своју земљу. Међутим, Данилов Настављач знатно је детаљнији у приказу свега што се збило приликом тог сусрета надомак Солуна, па и у погледу поделе територија. Српски писац пре свега наглашава да је сусрет двојице владара уприличен у петак 26. августа „под славним градом Солуном”.
Ако се присетимо казивања у овде већ поменутој "Краткој хроници" да је византијски пребег Сиргијан убијен надомак Солуна у уторак 23. августа 1334. године, хронологија Даниловог Настављача добија пуну потврду. Према његовом опису, двојица владара, до тада љути противници, узајамно су се даривали, а онда је настало велико весеље. Српски краљ је цару Андронику III Палеологу даровао део земље и градове, а за себе је задржао „остале градове и земље грчке”, односно Охрид, Прилеп, Костур, Струмицу, Хлерин, Железнец, Воден и Чемрен, које је освојио у прве три године своје владавине. За Прилеп се додаје да је у њему Стефан Душан подигао царски двор за пребивање. Познавање српско-византијских односа за владавине Стефана Душана намеће питање да ли је његов животописац верно навео градове које је српски краљ задржао по споразуму закљученом надомак Солуна са Андроником III Палеологом. Сасвим је извесно да је неке од поменутих градова Стефан Душан запосео раније, а да је неке, које је освојио његов савезник Сиргијан, вратио цару Ромеја.
Кад је у питању Струмица, видели смо да је тај значајан град источне Македоније Стефан Душан заузео већ у првом походу према византијским областима предузетом на самом почетку владавине (јесен 1331). Градове Железнец (Сидерокастрон) и Чемрен освојио је још краљ Стефан Дечански. Неке од наведених градова (Костур, Хлерин и Воден), које је у успешном походу с одредима српског краља освојио пребег Сиргијан, Стефан Душан је, по уговору, вратио ромејском василевсу, јер је познато да су они знатно касније коначно дошли под српску власт, о чему ће бити речи у једном од следећих поглавља.
НА основу изнетих чињеница јасно је да је после похода из 1334. године Стефан Душан, пре свега, задржао Охрид и Прилеп, два веома важна града у средњовековној историји Македоније. Охрид је био знаменит црквени центар, седиште аутокефалне архиепископије, основане још пред крај владавине византијског цара Василија II (976-1025), а после његове коначне победе над Самуиловим царством (1018). Сада се то важно црквено и духовно средиште, заједно с неким њему потчињеним епархијама, нашло у границама државе Стефана Душана, који је, према подацима савремених извора, исказивао дубоко поштовање према охридском архиепископу.
Када је реч о другом граду, Прилепу, ваља напоменути да је он у средњем веку имао неупоредиво већи стратешки значај него у каснијим столећима, као и то да се у његовој близини налазио знаменити манастир Трескавац, чија је црква посвећена Успењу Богородице. Победнички српски краљ је похитао да тој славној монашкој обитељи потврди старе и додели нове поседе и повластице. А баш увод у прву краљеву повељу Трескавцу (1334/1335) јасно казује да је он недавно освојио град Прилеп.
Већ је речено да престанак рата и склапање мира с византијским царем нису били последица само изненадног убиства пребега Сиргијана, пријатеља и савезника српског краља, већ и узнемиравајућих вести које су стизале са северних граница српске државе - јер је угарски краљ Карло Роберт заратио против Стефана Душана. Савременик Јован Кантакузин каже да су Угри започели рат због спора око неке пограничне земље, али да до праве борбе није дошло пошто је Стефан Душан затражио помоћну војску од цара Ромеја, а он је послао своје одреде, због чега се, како се говорило, угарски краљ повукао са српске територије.
ЗАТО је Стефан Душан срдачно захваљивао византијском цару на пријатељској помоћи, док је заповедника одреда Ромеја богато даривао. Збивања из тог рата знатно опширније описује Данилов Настављач, разложно тумачећи да је Карло Роберт кренуо на Србију пошто је чуо да је краљ Стефан Душан „изашао са својим силама у далека царства народа, а отачаство његово нико не чува”. Када су чете угарског краља прешле Дунав, Стефан Душан је, обавештен о новој опасности, похитао с војском према северу. Стигао је до дома Спасовог у Жичи, где се налазила српска архиепископија и где се краљ поклонио „икони владике свију Бога и пресвете Богоматере”. На вест о приближавању српског краља, угарску војску је захватила паника и она је у нереду почела да се повлачи према северу. Права катастрофа настала је приликом преласка Саве, у којој су се утопили многи угарски војници.
Ако се саберу изворне вести о поменутом рату Стефана Душана с угарским краљем, јасно се може закључити да тада до правих окршаја није ни дошло, јер су се угарске чете брзо повукле преко Саве, а у нередима и паници приликом преласка реке многи војници су настрадали. А уколико се посматрају збивања из рата Стефана Душана с Угрима, најпре се поставља питање његове хронологије. Већина историчара је тај рат датирала у пролеће или лето 1335. године, али је недавно, на основу података угарских повеља, војевање краља Карла Роберта против Срба померено у време између новембра 1334. и јануара 1335. године. Друго питање које се поставља јесте да ли је после неуспелог похода Угара усмереног према области Мачве дошло до неких промена граница између две суседне државе, Србије и Угарске. Ако се пође од чињенице да су се ратне операције одвијале јужно од Саве, може се веровати да су после повлачења угарских чета Срби задржали област Мачве, као и да су привремено запосели Београд.
ПРЕТЕНЗИЈЕ УГАРА
ВАЉА напоменути да сукоб с Карлом Робертом (1334/1335) није био једини рат који је у време Стефана Душана Србија водила са својим северним суседима, будући да су Угри за владавине овог краља, а нарочито његовог наследника Лудовика I (1342-1382), више пута покушавали да прошире своје државне границе према југу, преко обала Саве и Дунава. То је био стални правац територијалних претензија круне св. Стефана у средњем веку.